Alegria: Cirque du Soleil u Beogradu

Mi O tom nivou ne umemo da razmišljamo, a kamoli NA tom nivou.

Teško je pisati skoncentrisano i suvislo o nečemu što je izazvalo talase uzbuđenja, i to u okviru koji ne može da se opiše drugačije nego kao šokantno iskustvo. Ali pokušaću.

U subotu uveče, Jasna, Ana i ja smo pohodili predstavu Alegria čuvenog ansambla Cirque du Soleil… Uh, htedoh reći “kanadskog ansambla”, pa sam se prisetio da to više nema nikakvog smisla, jer ekipa je multinacionalna, a organizacija globalna.

Kada bi ta predstava morala da se opiše jednom rečju, nema bolje od naslovne. Reč “alegria” je španskog porekla i znači “radost”. A imam i jednu reč dovoljnu da opišem utisak: savršenstvo.

Najpre reč o “Cirkusu Sunca”.

Organizacija scenskih umetnika Cirque du Soleil je nastala u Montrealu 1984. godine iz puke želje da mnogobrojni ulični umetnici Kanade dospeju pod jednu kapu ispod koje će biti zaštićeni i društveno priznati. Nije prošlo mnogo, a pokazalo se da je to okupljanje formiralo “kritičnu masu” za stvaranje nečeg mnogo većeg, snažnijeg i veličanstvenijeg nego što je to isprva bilo moguće zamisliti.

I hajde da ne prepisujem sa Vikipedije ili sa matičnog sajta, naći ćete vi dovoljno podataka tamo i sami. Tek, sasvim slučajno, jednog popodneva negde polovinom aprila, saznao sam da jedna predstava dolazi u Beograd krajem juna. Dva dana kasnije, kurir je doneo tri ulaznice na moju kapiju. Prekasno sam saznao za predstavu kada su dolazili 2010. i ovim sam se bar delimično iskupio.

Isprva, nisam se previše upućivao u detalje o predstavi; za Cirque du Soleil sam saznao pre nekoliko godina, jedna drugar mi je doneo neki DVD sa kolažom njihovih nastupa. Tek mnogo posle sam saznao da je to jedna od preko 20 živih predstava ansambla. Našao sam trejler predstave za koju sam već imao karte i ostao zabezeknut šta se zapravo nudi.

Na predstavi smo videli skoro sve što se vidi i ovde. Malecke varijacije, nebitno – to je to.

Odakle da krenem?

Najpre: sreća da postoji beogradska Arena. Logistika te predstave, sve sa trideset šlepera (!) navodi na zaključak da je reč o tehnički veoma zahtevnom spektaklu koji traži veoma kvalitetan prostor; samo bina sa konstrukcijom trapeza je teža od 36 tona. Koliko sam negde posle pročitao, to što je organizovana samo polovina sale nije slučajno: druga polovina im treba za logističke pojedinosti, od slaganja opreme, preko handlovanja garderobe do zagrevanja izvođača. Ne znam koliko gledalaca prima jedna predstava; organizovano ih je pet, što je sasvim dovoljno.

A onda, već sam gore napisao: reč je o nečemu što prevazilazi svakodnevno iskustvo. Jako je teško racionalno zamisliti nešto što je, bez diskusije, savršeno u svakom detalju. Možete razlagati predstavu Alegria na proste činioce dokle god nađete za shodno, opet nećete naći ništa što zaslužuje manje od maksimalne ocene. Muzika koja vezuje. Svetlo koje hipnotiše. Kostimi i maske koji su bogati i detaljni. Izvođačke bravure svih vrsta koje ostavljaju bez daha. Scenario koji ne gubi ama baš ništa od perfektne dinamike čak ni pored činjenice da je nastupila (najavljena) pauza od oko pola sata posle sedamdeset minuta predstave.

Ne vredi da ulazim u detalje: ako budem opisivao svetskog šampiona u baratanju vatrom, zvučaće banalno. Ako budem pokušao da prepričam sve “devojke od gume” koje prave čuda svojim telima sinhronizovano, biće nedostatno. Budem li tražio reči za one ludake koji skaču u vazduh sa elastičnih greda položenih na ramena nosača, neću ih naći.

Pomenuću, pak, tri detalja.

Najpre, savršenstvo izvedbe. Vidi se da predstava traje godinama i da je tehnički dovedena do takve preciznosti da mi ne možemo ništa da kažemo. Potpuno je nejasno odakle se stvore otvori u podu za unakrsne trambuline ili odakle mreža za artiste na trapezu. Sve ide glatko, glatko. A klovnovi k’o klovnovi, ipak nisu idioti koji se krevelje, nego ima neke maestralne poetike u njihovim nastupima.

Drugo, ovo jeste cirkus, ali je zapravo nešto više. Najpre, nema životinja, što mi je veoma po volji. Odavno sam razvio animozitet prema tretmanu životinja u cirkusima i to je glavni razlog što nisam ni pokušavao da pratim te trećerazredne nomadske predstave kojih svakog leta ima kojekuda po zemlji Srbiji. Multimedijalni pristup predstave Alegria ima neku specifičnu draž koju do sada nisam iskusio, pa mi je zbog toga nemoguće da uporedim to iskustvo sa nekim sličnim. Apsolutno sam opčinjen, to je valjda očigledno iz ovog nesuvislog brbljanja.

I treće: ne umem da objasnim kako, ali mi je jasno zašto – scenario i izvedba su takvi da se kao posmatrač barem jednom zatičete u osećaju da ste učesnik, da ste nekakav aktivni deo predstave na toj sceni čiju lepotu neću ni pokušavati da opišem. Mislim da bolji kompliment ne mogu da pružim.

Što se mene tiče, beše jedan čas, u jednoj od onih perfektnih dramskih arabeski “red tuge da bi smeh bio smešniji”, kada se na sceni simulira oluja. Nekakva motorčina u roku od desetak sekundi je razvejala papiriće koji predstavljaju sneg svuda po sali, i osećaj prisustva u mećavi me je doslovno obuzeo; o pratećoj drami svetla i zvuka da i ne govorim. Detaljčić te mećave ćete videti negde oko 3:00 u sledećem kolažu koji je aranžiran oko naslovne muzičke numere.

Scenario predstave Alegria je neuporedivo dublji od prostog scenskog egzibicionizma. Ovo je priča o pobedi mladog nad starim, o pobedi snage i veštine nad tugom i slabošću, o radosnom optimizmu kao životnom principu. Zbog toga je taj cirkus toliko teško razumeti na pustom i mentalno opustošenom Balkanu. Zbog toga ćemo verovatno pokušavati da tumačimo tu lepotu na način toliko blizak našem mentalitetu i toliko dalek onom svetu iz kojeg ona dolazi.

Nije Alegria neobjašnjiva: ona je neobjašnjiva nama, koji nemamo kapacitet da prepoznamo okvire u kojima ovakva je umetnost nastala. I to je onaj tužni deo ove priče za koji sam se u času početka pisanja ovih redova iskreno nadao da ga neću pronaći.

Ako ste ovog puta propustili ovaj spektakl, u redu je. Samo, molim vas, učinite mi i preskočite izgovore. Umesto toga, učinite sebi i pohodite neku drugu predstavu ansambla Cirque du Soleil kada opet dođe u naše krajeve kroz godinu, dve ili tri. Pa ako vam se ne dopadne, a vi opletite kako sam ja kriv zbog zablude u koju sam vas doveo. A ako vam se nekim slučajem ipak dopadne, budite srećni što ste došli u priliku da doživite to iskustvo. Moja porodica i ja smo iskreno srećni zbog doživljenog iskustva. Gledaćemo ih ponovo, beše jedan od retkih komentara tokom puta kući.