Baš kad pokušavaš, onda ne ide. I čim se opustiš, tema se sama namesti…
Tokom ovog užasnog dana, nekako sam preživljavao u usporenom ritmu i stanju stalne vrtoglavice. Znao sam da sleduje stota fotka dana, ali nikako mi ništa nije padalo na pamet. Kako je dan odmicao i pretvorio se u kasno veče, mislio sam stalno kako da imam još vremena… Vremena… Vreme!
I uto se setim jedne teme o vremenu koju sam u prethodnom ciklusu izveo kao produženu ekspoziciju. Tada sam pomislio kako bi bilo zgodno imati neki bolji raspored parametara svetla… E, pa tako i bi: poigrao sam se drugim časovnikom, opet sa dugim ekspozicijama.
I to je baš ta atmosfera koju sam prepoznao kada sam se setio da je vreme jedini resurs koji ne mogu da nadoknadim. Zrno na slici nije posledica visokog ISO faktora ili greške u obradi: originalna fotka je sasvim čista i svetla, a ovo je obrada zasnovana na nekom LR presetu koji mi se učinio primerenim za prigodu. Pogotovo sam “pao” na to da fosforescentni detalji zbilja iskaču kao svetleći na ovoj slici.
Presuda: mišn akomplišd. 
Kad god ubuduće ugledam ovu fotku, setiću se kakav dan joj je prethodio i kakvim sam se emocijama povodio dok je nisam izveo baš ovako, govoreći “to je to”. Fotka je idealna za podjebavanje lenjiraša na Photosigu i kao takva ima još veću vrednost nego inače.
A zašto se umesto 20 sekundara vidi samo 19, verovatno je predmet “upadanja” u međusekunde koje su kontrolisale fotoaparat. Idemo dalje: baš bih mogao malo da se posvetim raznim aspektima dugih ekspozicija.