Isprobavam novu pozadinu; nešto je tamnija od prethodne. A dinje su i dalje žućkasto-zelenkaste.
Reče Jasna “jaooo, pa ja sam kupila dinju!”. Kako je rekla, ja sam zgrabio fotoaparat u ruke i značajno je pogledao. Posle par prikladnih rečenica u kojima je došlo do komparacije između mene i nekakvih monstruma, shvatila je moja draga da sa ludom nema velike diskusije, isekla tri kriške, jednu uzela za sebe i potom pobegla glavom bez obzira. A rečena dinja i dve pretekle kriške ostadoše na crvenoj tacni… Nisam časio časa, namontirao sam objektiv 50 mm, otvorio blendu na f/1.8, pa opal’. Između ostalog, ispade i ova:
Ja dinje ne jedem: iz nekog bizarnog i nikad objašnjenog razloga, ne volim taj miris. No, nemam ništa protiv da se pozabavim dinjom kao predmetom fotografisanja. A uto sam se setio da blagi zeleni prelivi, koji su uobičajeni uz kori mlade dinje, čine sasvim solidan kontrast crvenoj u koju sam naveo boju zida malom igrom temperature svetla. Od nekoliko napravljenih fotki, ova mi se čini najprivlačnijom. A ako je nekome od vas dinja i zamirisala, pa makar na nivou sugestije, onda je baš uspelo…
Presuda: mišn akomplišd. 
Doduše, na granici. Tokom obrade sam se dvoumio između ovog rasporeda svetla i znatno svetlije varijante. Presudio je lični ukus u tom momentu, jer iako i svetlija verzija sačuva detalje, postoji utisak da se oni utapaju u svetlo, što mi se nije učinilo privlačnim.
Biće ovih tema jošte. Idemo dalje.
zna Grba šta je dinja <3