Ovog puta, na redu je jedan od mojih omiljenih foto-modela…
Daša je predškolac, pa je mnogo važna i radosna; sreli smo se na trgu neposredno nakon što su joj roditelji kupili prvu školsku torbu; to je događaj koji se dešava jednom u životu. Dok smo kafenisali sa Dašinim roditeljima, gledao sam da mi ne pobegne svetlo iz sutona. A pošto sam poneo samo objektiv od 50 mm, trebao mi je neko ko će stati pred njega. Bolju osobu nisam mogao da poželim: ona voli da mi bude model. Lepo je sarađivala sa mnom i rezultat nije izostao:
Prilika je bila sjajna, mada moram priznati da je bilo malo muke sa pozadinom, jer sam već počeo da gubim kvalitetno svetlo, pa je radio blic na licu, kao i čišćenje presvetlih zona na nebu. Zato sam postigao perfektnu dubinsku oštrinu, što beše manje-više jedino što sam hteo nekako da postignem u večerašnjoj šetnji.
Presuda: mišn akomplišd. 
Ponekad se steknu namera, povoljni uslovi i dobra volja, pa se zadesi pravilan portret. Srećom, tom objektivu stvarno ne treba mnogo svetla (ovo je postignuto sa 1/250 s, f/3.5, ISO 500), a osetljivost na dubinsku oštrinu mu je izvrsna. Mislim da ovako dinamičan portret do sada nisam uspeo da dobijem. Prezadovoljan sam.
A dok sam podučavao Dašu metodama psihološkog rata (npr. kako zahtevi tihim glasom imaju veću snagu od galame i kako uporno cmakanje mame može da brže dovede do dozvole za drugi sladoled od upornog cimanja njene ruke), otkrio sam da ona ima prirodan talenat za takvu vrstu napada. Okata furija, šta da vam kažem: moj omiljeni foto-model, definitivno.
Како то мислиш, “савршену дубинску оштрину”? Па по дубини ти је све, бре, неоштро.
Duboko i oštro di treba, kad treba, kako treba, koliko treba. Rečju, savršeno 😀