Nije kome je rečeno, nego kome je suđeno…
Moj kum Željko pokušava da dostigne zen u pecanju. Teško mu ide jer gura sam kako zna i ume. Zasad je dostigao uživanje u doživljaju izmaglice nad Tisom u praskozorje, ali teško da je stigao dalje od toga. A dobar k’o lebac kakav je inače, desilo mu se da se som uhvatio na udicu baš kad on nije bio blizu – ugađao je baš meni (vozao me čamcem oko onog pilona koji ste videli juče) i nije bio tu kad se praporac oglasio. Srećom, kuma Zora je čula alarm, a kumče Marko je macan u duši i telu, volu rep da iščupa, a kamoli soma koji se ukopao u mulj – i obalna ekipa uspe da presudi somu od 4,9 kg. Posle kalanja i pandlovanja, ostalo mi samo da uslikam glavu…
Nije to bilo teško: svetlo je bilo potpuno pod mojom kontrolom, a uslovi slikanja perfektni i po drugim osnovama. Dve-tri ekspozicije i to je bilo to. Samo malo obrade, vrlo konzervativno, toliko da se udahne malo živosti bojama, kontrastom i malo upadljivijim kadriranjem.
Presuda: mišn akomplišd. 
Da, znam da će biti onih kojima ovakva vrsta fotografije nije po volji. Ali, budite spokojni makar za toliko da se u našoj kući svinjokolj ne sprovodi već desetak godina, bilo bi i gorih slika inače… 
Kako god okreneš, ovo je fotkica koja prevazilazi obrazac dokumentarne scene. I to je dovoljno: parametri ponaosob ne znače ništa osobito: manje začina, više začina, ovo toplije, ono rastresitije; recept k’o svaki recept. Ali radi, fakat.
Idemo dalje.