Nije mi se dalo na kišu, kao onog dana: oblaci nisu bili dovoljno dramatični. I kako sam samo pomislio na oblake, tako sam se setio šta ću da uradim…
I kao što rekoh neki dan, dramatičnih fotki krajnja ideja za obradom jeste da za njima završim u monohromatskom opsegu. I taman se setih fotke koja je imala bolji oblik oblaka od one verzije koju ste videli na fotki broj 118, ali tamo je presudila duga. A sad kad sam eliminisao boje, oblik je najzad zauzeo primat, baš kao što je trebalo odmah i da bude. Tek nekoliko prostih koraka u obradi dovedoše do ovog rezultata:
I šta da vam pričam – to je to. Samo sam preveo fotku u monohromatsku interpretaciju šest kolornih kanala, zatamnio sam plavu i cijan da nebo ispadne još tamnije (klasična tehnika za BW pejzaže), malčice pripazio da detalji na oblaku ne pregore i poslao na izvoz u verzije za projekat “jedna na dan”. Sad kad gledam u ovu fotku, boje na onim obradama su počele da mi smetaju…
Presuda: mišn akomplišd, još kako. 
Svođenje na tonove svetla, fotografija postaje ogoljena, tu padaju u vodu svi principi prikrivanja nedostataka, oblik mora da opstane bez ikakvih potpitanja ili dilema. Lakše je dati sebi oduška kada su ključni argumenti potpuno jasni; veoma mali detalj u kontroli svetla može da okrene utisak posmatrača sa jednog na drugi utisak.
Evo, probao sam: samo li posvetlim nebo za jedan korak, smanjim kontrast za 20% i spustim vršne svetle vrednost iza pola blende, dobiću jednako upečatljivu fotku, ali ovog puta scena neće biti snažna, nego melanholična, gotovo pesnička. Ako tako izvedenu fotku posvetlim u celom opsegu, vratim kontrast na malo jače, pa dodam malo sepije, dobiću nešto što odaje utisak ogromnosti u prostoru; štaviše, možda bi to bilo najbolje rešenje za ovu scenu…
Na časnu reč, uvešću pravilo da sesiju nekog spoljnog prostora ne smatram obrađenom do kraja sve dok ne izvedem monohromatske verzije svih odabranih fotki.
Bravo prijatelju!