Mogu ja sad do mile volje da pričam kako sam baš tako hteo, ali lagao bih kao pas. A ja ne volim da lažem. Poenta je u tome da može i tako…
Kada smo završili boravak u zoni Arače, krenuli smo lagano uskim atarskim putem ka kolima. A u bankini čičak. Ko bi odoleo: čučnuo sam, što mi zbog ove lubenice iznad pojasa teško pada, i štricnuo nekoliko snimaka.
Eh, uočite artefakte: posebno su uočljivi na većoj fotografiji. Nisam blagovremeno uočio da je blic bio podešen na odloženi blesak, što znači da ekspozicija dugo traje. U ovom slučaju bila je to jedna šestina sekunde, što ne ide iz ruke, pogotovo kad se zumira na punih 85 mm, što je maksimum mog radnog stakla. No, posle spore ekspozicije tresnuo je blic, pa zamrznuo poslednji tračak, što formalno ima svoje zašto kod određene vrste hvatanja pokreta. U ovakvim scenama, taj pristup nije uobičajen i nema previše smisla.
Eh, “nema previše smisla”: samo pustim žvaku da sam tako hteo, i gle čuda… 
Šalu na stranu: jeste atipično, ali čak nije loše na neki benast način. Odlučio sam da prihvatim ovu slučajnost kao prihvatljiv rad. I zato…
Presuda: mišn akomplišd. 
Da podsetim, najvažnija misija projekta “jedna na dan” je skup saznanja koje proističe iz praktičnog rada. U ovom slučaju, iznimno sam i neočekivano naučio da sporo okidanje iz ruke može da se pretvori u kontrolisani artefakt na slici koji daje neku čudnu dodatnu dubinu subjektu na slici. A upravo se to ovde dogodilo. Što se tiče oštrih, običnih slika čičaka, pun ih je Veb, pa nema potrebe da dodajem i ja još jedan običan primerak.
Idemo dalje… Ali malo pažljivije: zaboravio sam da kažem da ovaj čičak nisam našao očima, nego gležnjem desne noge. Zvuk koji sam proizveo tom prigodom zapisuje se u vidu veoma komplikovane onomatopeje koju ću ovog puta da preskočim.