Direktni motiv za današnji izbor ove pesme je podrška sjajnom Vladanovom tekstu o umornim rokerima, u kome ju je on i sam upotrebio kao parabolu… Elem, predstavljam vam numeru sa jednog od albuma koji je izvršio najveći uticaj ne mene u ranoj mladosti, i to ne samo kada je reč o muzici. A tada, kada sam imao dvanaestak godina, ovu pesmu sam razumeo manje od svih drugih. Pogotovo stihove “…What did you dream? It’s alright, we told you what to dream…”
Album Wish You Were Here (1975) grupe Pink Floyd je imao jednu i samo jednu manu: pojavio se kao sledeći u opusu posle The Dark Side of the Moon (1973), a nema većih ljubitelja šablona od kritičara (uklapa se u model nemoći da stvaraju, što ih je i načinilo kritičarima). Morali su da se ostrve na album iako je bio sjajan – izvesno, bilo je to poslednje homogeno delo velike grupe – i mnogo godina je prošlo dok istorijska dimenzija nije učinila pravdu. U prelistavanju starog kataloga Pink Floyda, te “vezivne” pesmice su uvek predstavljale pravi začin. Kad neko sa nedovoljno iskustva sluša te delove, a ja sam bio veoma neiskusan u vreme kad sam otkrivao Pink Floyd, onda značenja lako promaknu. Godine su prošle dok mi pomenuti stih nije pomogao da se otrgnem iz jedne priče u kojoj sam se našao pod inercijom društvenih okolnosti. Kada su sporadični slučajevi razlike između ideologije i prakse prestali da budu sporadični, nego su postali društvena norma, setio sam se da su i meni objasnili šta treba da sanjam.
Tada sam najzad počeo da sanjam neke sopstvene snove, ali to je neka druga priča.
Ово ме подсећа на Андерсонову “Пасију”, где се у једном делу на сличан начин обрачунава са шоу бизнисом, “имамо те на траци, сад си у игри”, и остале парафразе поступка машинерије са својим извођачима радова… и на исти шаблон којим су га критичари исекли. Оштре они те шаблоне редовно, што их више оштре, они све тупљи. Заметна работа.