Žetva je ponegde već počela. A pun Mesec beše još preksinoć. Vreme je da se setimo jedne od najboljih pesama iz klasičnog repertoara Neila Younga.
Fascinira me broj ljudi koji negativno misle o ovom čoveku.
Umesto da kažu “meni se ta muzika ne dopada” ili “ne želim da naprežem mozak baveći se tim čovekom i njegovim radom”, što je sasvim u redu, slušam gomilu raznih argumenata koji, uglavnom, nemaju blage veze sa životom. Meni omiljena teza je “nervira me njegov glas”. “Neće imati šanse na festivalu u San Remu, zar ne?” obično pitam. Treba videti zbunjenu facu koju obično napravi moj sagovornik.
Nema veze, uostalom. Neće meni biti ni manje ni više ove muzike u srcu ukoliko više ili manje ljudi bude htelo da je sluša. Ponuđen k’o počašćen, velim ja.
Manje poznati umetnici i njihovi pomoćnici umeju da kažu o istinskom umetniku kako je sa njim “teško raditi”, a ovaj je okarakterisan kao jedan od onih koji je p.i.t.a. za saradnju. Bilo da je to samo pokušaj da ukažu na sopstveni doprinos u uspehu velikana ili istina, nije ni bitno.
Jedan nalik njemu kaže: “Ma, da, i to kažu kao da je to nešto loše.” 😉