Jul! Drugo poluvreme godine! Pa kad pre, suncetižareno! Prebrzo je! Ama, je l’ može to malo lakše?…
Ako sam se ikad nečeg plašio, to je izgubljeno vreme. Osećanje je nelogično, jer za gubitak vremena mi niko drugi nije kriv nego ja sam; i često gubim vreme ovim ili onim glupostima, a nije da ne bih imao čime pametnim da ga popunim.
Vrzino kolo dangube koje stvaram sebi samom dobar mi je podsetnik da posmatram druge ljude oko sebe. Primećujem one koji beže od nečega što ih ne goni, ima onih koji se bave tuđim životima zato što nemaju svoj, a tu si negde i oni koji su skloni da pretaču iz šupljeg u prazno i to nazivaju delatnošću, pa čak i važnim poduhvatima. Ali, svi zajedno, onoliko koliko ih ima, manjina su u odnosu na stado.
Stado čini većina. To su blejači u odnosu stvarnost. Oni čije se sudbine očitavaju na ponuđenim TV programima. Oni čiji se nedostatak ideja očitava u praznim bibliotekama i punim kafićima. Oni kojih je toliko da ne bi mogli da se potrpaju u voz, ali čiji zbir mentalnog kapaciteta ne bi ni vrapca uplašio.
Onda uhvatim sebe da se obratim ponekom iz stada, pa mi se to lupi o glavu, pa se onda podsetim da sam napravio pun krug dangube, jer ništa novo nisam naučio.
U poslednje vreme, sve sam osetljiviji na maltretiranje koje roditelji sprovode nad sopstvenom decom. Primećujem da je ovo doba godine posebno osetljivo, izraženo zbog kraja školske godine, upisa u novu školu ili na fakultet.
Neki od najcrnjih oblika maltretiranja su nametanje sopstvenog pogrešnog mišljenja rođenoj deci i, daleko strašnije, ispucavanje sopstvene frustracije na deci, četvrt veka retroaktivno. U oba slučaja, neznanje je spojeno sa negiranjem i zbog toga nema rešenja.
Strašno je u to gledati. Ako je za nekakvu utehu, stalno preispitujem sopstvene roditeljske odluke i nalazim da nisam počinio većinu grešaka; doduše, neke jesam, ispravke nema i zbog toga se sada gorko kajem. Ali pravo pitanje glasi: da li osećaj kajanja donosi ikakvu vrednost? Ispravljao bih neke greške danas, ali život me je naučio da se ne nameštam između dece i roditelja. A tako bih ponekad to hteo da učinim.
Vetar koji ubija Srbe (7 slova): PROMAJA
Da li prepoznajete pratećeg gitaristu Wilsona Picketta?
Postoje barem dva trenutka kad je pametno da držite usta zatvorena.
Kad plivate.
I kad ste besni.
Fenomenalna optička varka:
Sva tri vozila su iste veličine. Slobodno proverite lenjirom.
Kako piše B92, ležaljke za plažu na crnogorskim plažama su doslovno skuplje od hotelskog smeštaja. Najjeftinije je u Bečićima, gde dan na plaži košta pet evra. Iznajmljivanje ležaljke na plaži Mogren u Budvi košta 15 evra. Ispred hotela “Maestral” u Pržnu, ljubazni inkasanti će vas izuti 30 evra za suncobran i ležaljku; a iznajmljivanje mobilijara ispod vile “Miločer” košta simboličnih 75 evra na dan.
Uz ležaljku i suncobran, obezbeđena je besprekorna čistoća plaže, redarska i spasilačka služba, lekar i dve medicinske sestre. Dobićete i konzumaciju za šest bezalkoholnih pića (osim vode) ili tri niskoalkoholna (pivo, cider, votka-tonik i slično), petinu kupona za tajlandsku masažu (talon se dobija besplatno), igračke na poslugu za decu do osam godina, te vaučer za bioskopsku, pozorišnu ili koncertnu predstavu po izboru, iste večeri bilo gde u 
krugu od 25 km (prevoz nije uračunat). Porodice sa dvoje i više dece dobijaju popust od 20% i gratis korpu sa voćem pri ulasku na plažu, kao i pravo da unesu po 150 mililitara vode i 250 grama hrane po osobi, pod uslovom da to nije rastresita hrana (semenke, kikiriki, čips i slično).
Jedini problem je u tome što sam drugi pasus u ovom prilogu izmislio. No, posle one belosvetske pizdarije sa kažnjavanjem turista koji pri izlasku iz Crne Gore na graničnom prelazu ne pokažu dokaz o uplati boravišne takse, što se pročulo, računam da ponuda na tim plažama zaista podrazumeva mir, tišinu i spokoj nakon što se gosti rasporede na svakih 20 metara. Tu komociju valja i platiti. Ko je budala, to jest.
Dete od Svinje (5 slova): PRASE
Znanje:
to je kad znaš da je paradajz voće.
Mudrost:
to je kad znaš da ne treba da staviš paradajz u voćnu salatu.
A onдa jeдan oглas. Nekиma će биti vaжан.
I to po stanovima, jebote… Sećam se kako je mirisalo u ulazu jednog mog prijatelja: potrpalo radnike, seljačine, da žive po stanovima u visokogradnji, a nije ih naučilo kako da žive u takvim uslovima.
Kaže jedna poslovica:
Vreme provedeno u pokušaju dostizanja savršenstva je straćeno vreme.
(nepoznat autor)
Nije to nikakva pubertetlijska poslovica, nego činjenica sa kojom se slažem (a da nisam ni znao za nju) već mnogo godina. Ti što šilje budžu na ideje o savršenstvu odavno su izgubili pravo na moje sinapse.
Uostalom, mnogo je lakše upotrebiti onu prastaru krilaticu “nekad sam bio uobražen, a sad sam savršen”. 
Takve makar uvažavam.
Šema za razumevanje fontova:
Ne treba se mnogo nervirati. ama, ni zbog čega. Nije ovaj gori od onog. Nije ni onaj tamo mislio o onom iza, a ko god da povede ono za ono, pri čemu smo mi sami dužni da pazimo da nam ne uleti ono, nekako će se pokazati da su ovaj, onaj, onaj tamo i onaj iza zapravo primerci jednog istog. To vas i mene zaista ne mora da se tiče, bar do sledećih izbora. Toliko je jednostavno.
Prijatan ručak vam želim. Sa fudbalom ili bez. Bolje bez.
$#$