Deder da ih udenem pre nego što zaboravim na njih…
Jedan od glavnih razloga što volim da odem na festival Nišville uopšte nema blage veze sa festivalom, pa ni sa muzikom. Ali, nećemo sad o tome: posle tri uzastopna Nišvila koja sam pohađao, mogu slobodno da izrazim kako su nova iskustva sa muzikom koju inače ne poznajem (niti bih je se latio paušalno) najvrednija stvar koju donosim sa tog sjajnog festivala. Favorit među (za mene) novim imenima za 2012. godinu je engleska jazz-rock grupa Get the Blessing. To su četvorica ludaka iz Bristola čija energija sviranja može da se poredi sa najluđim punk-rock sastavima koje je svet video. Poslušaj:
Muka je to kad neko ima nevaspitanu decu. A još veća muka je kad taj neko podržava takvo ponašanje, jer tad trpe svi u dohvatu kretanja i glasa te dece. Imam primer u komšiluku, posmatram i pitam se gde je granica. Trend je takav da će mali do polaska u školu psovati na glas sve živo; na stranu što već prepoznajem fraze koje njegov jednako nevaspitan otac ispaljuje u svojoj kući i van nje; mali ne ume da pripazi, pa se izlaje. A dok završi osnovnu školu, taj će nas tući sve redom. Šta će biti posle, videćemo.
I tako, dok nas Bubuleja teroriše iz dana u dan svojom drekom koja prevazilazi glasnoću nervoznog majmuna, hvatam sebe da se zapravo plašim za to dete. Istina je, plašim se za njega kao da je moje rođeno dete. Hoće li ga udariti neki auto? Video sam ga bezbroj puta kako izleće svojim malim biciklom. Hoće li ga neko tuđ istući? Ljudi koji tuku tuđu decu skloni su preterivanju; mogao bi neko da ga obogalji. Najzad, šta će biti kad natrči na luđeg od sebe, pa ovaj nasrne na njega? Nema više viteštva u kafanskim tučama: danas svaki golja izvadi bombu kašikaru, aktivira je, pa uz protivnika usput ubije još petoro. Koliko su ti ljudi neobazrivi i glupi, pokazuje i to što se sve češće desi da taj sa bombom povredi i ubije čak i samog sebe.
Da li je Petar Pan bio maloletni vitez ili bitanga koja zavređuje boravak u popravnom domu, pitanje je sad.
