Verujte mi, već godinu dana se kanim da napravim ovaj snimak. Tačnije, sličan ovom, jer ovde sam uveo neke novine u postupku. Kako god bilo, ne zamerite mi na banalnosti motiva.
Jeste, poželeo sam da izvedem jednu fotku iz koje viče “HDR, pa šta!” – upravo ono što sam kategorički tvrdio da ne volim da vidim, sad sam čak i uradio. Razlog za to je puka znatiželja, a da nisam probao, valjda bi mi pipa izrasla na vr’ nosa. Šta sam imao: polica u sobi je bila osvetljena samo noćnom lampom iz susedne prostorije, ukrstila su se tri različita svetla na tom mestu i jako me je zanimalo šta raspoloživi postupak može da mi da ukoliko mu pružim tri fotke iz aparata na tronošcu. Od šest HDR kombinacija koje sam sačuvao, odabrao sam ovu:
Da, znam da nećete voleti. Ne volim ni ja 
Ali ovde afinitet uopšte nije bitan, pa čak ni moj sopstveni: hoću da sam načisto sa tehnikom. I ako baš hoćete, moj konačni zaključak je taj da HDR može da pruži neke prednosti koje bi na drugi način bile nedostižne ili teško izvodljive. To ovu tehniku čini celishodnom u raznim situacijama. Primer bi, recimo, bio fotografisanje u muzeju gde je blic zabranjen (galerije slika) – HDR je opcija oko koje se više ne bih razmišljao. Mali problem bi bio u tome što na takvim mestima najčešće nije dozvoljena ni upotreba stalka; ali malo optičke stabilizacije i malo snalaženja, pride ISO 800… Prošlo bi to bolje nego da pucam blicem.
Presuda: mišn akomplišd. 
Saznao sam šta sam hteo, a fotka sama po sebi više nije toliko važna, osim kao studija. Pouka je uhvaćena, a saznanje korisno. Više ne bih mogao da poželim.
Ne sekirajte se: neću još dugo daviti na ovu temu. Red je da istražim tehniku HDR obrade sad kad sam je već načeo, pa taman je više ne koristio.