Još jedan zicer dug godinu dana: nisam znao da ću ga izvesti baš u danu koji je upravo za nama…
Jedna od prastarih pouka je u subotu imala dobro razrešenje – poštovao sam pravilo “nikud bez fotoaparata”. Dok sam čekao red u perionici kola, pogled mi pade na jednu fortifikaciju… Kako drugačije da je nazovem… Reč je o nikad nesazidanoj zgradi koja je ostala kao spomenik oholosti i beskičmenjačkog ponašanja dela populacije. Zgrabio sam fotoaparat iz tek nasapunjanih kola, probio se kroz čičkove i šašu i stigao na lice mesta. Bila je to jako dobra sesija iz koje izdvajam ovo:
Neki malo stariji će se setiti: potkraj dvadesetog veka u zemlji S(v)rbiji, negde u vreme kad je Svinji počelo da se ljulja, njegova vlada je sistematski trošila nevelike državne pare na raznorazne propagandne aktivnosti. Jedna od njih je bila gradnja stanova “za mlade bračne parove”, gde je obećavano da će On da se pobrine za sve… Pod nenapisanim i neizgovorenim, ali faktičkim uslovom da se učlane u Njegovu ili Njenu partiju. E, tada je pokrenuta gradnja 24.000 stanova po Srbiji, od kojih je do danas, petnaest godina kasnije, ostalo još oko 24.000 da se sazidaju, opreme i prodaju. U Kikindi su započeli gradnju malog bloka sa 40 stanova i to je stiglo “do pred prvu ploču”. Gradnja je trajala nekoliko meseci 1998. godine i to je bilo sve. Velike pare na taj deo gradnje su spižđene, ne manje od stotinu bračnih parova, od kojih ja lično poznajem bar pet, učlanilo se u Njegovu stranku, a sreća njihova, pa nije bilo stambenih kredita, inače bi budale ostale i bez strana i bez novca; ovako ostadoše bez stana i sa magarećim ušima. Danas se svi prave da ne znaju o čemu je reč, jer čak i budali ponekad dođe iz dupeta (ili kroz dupe) u glavu, pa gledaju da zabušure temu.
To svetilište naivne vere u Njegovu politiku ostade kao zanimljiv objekat za fotografisanje, što sam najzad iskoristio. Doduše, posle mi je trebalo deset minuta da se očistim od čička, popinog praseta i raznih drugih lepljivih semenki. Ali tako je to…
Presuda: mišn akomplišd. 
Ovog puta već rutinski, iskoristio sam prethodno iskustvo da oštro svetlo u dva popodne uhvatim u trostrukim ekspozicijama koje sam posle obradio kao HDR. Drugačije ne bi išlo u to doba dana. Čisto vežbe radi, pokušao sam da obradim nekoliko srednjih ekspozicija iz rafala, čisto da proverim da li da ipak štedim prostor. Ne – nijedna rezultujuća fotka nije ni blizu po dinamici, očuvanosti detalja i tačnosti boja. Zapravo, par komada sam obradio skoro perfektno, ali za to mi je trebalo mnogo više vremena nego sa HDR obradama. Vreme je ipak skuplje od memorijskih kapaciteta; odlučivaću prema važnosti objekta – a bar jedan HDR na svakom mestu uvek mogu da izvedem…
Da se razumemo: ovakvu fotku mogu da izvedem i bez HDR tehnike. Ali ne u dva popodne, po ad hoc svetlu, nego u zlatni sat, negde oko pola sedam do sedam uveče, i to pod uslovom da je nebo valjano. Kada bih ja za svaku lokaciju koju ću posetiti mogao da odvojim po jedan zlatni sat, gde bi mi bio kraj… 