Novu 2012. godinu sam dočekao skromno, u krugu porodice. Prateći Božić isto tako.
– Slušaj ti mene, sine. Ako Aleksa bude bio bolestan i za Uskrs, ima da ga krstim, ljutio se ti ili ne.
– Šta, bre!?
– To što je bolestan i za Novu godinu i za Božić znači da vi duhovno niste u ravnoteži. Kad kažem “vi” mislim na vas dvoje “matorih”. I zbog toga ne mora dete da ispašta.
– Uh, bre. Moramo li opet o tome?
– Moramo. Ne želim da ulazim u to što (ti žena-)Jelena nije krštena, ali dete mora da bude kršteno. Vidiš da je malo-malo pa bolestan.
– Baba, bre, bolestan je jer je krenuo u vrtić i razmenjuje podstanare s drugom decom.
– Ne razumeš ti šta ti ja pričam.
– Ma, razumem, ali ne želim da razumem!
Nemalo je bilo ovakvih i sličnih dijaloga. Brzo izlazim iz njih odustajući od bilo kakve rasprave. Argumenti tu ne pomažu i gotovo je nemoguće povezati Aleksinu babu sa osobom koja mi je usadila ljubav ka knjizi i temelje analitičkog/kritičkog načina razmišljanja, a reč je o istoj osobi. Njeni današnji pravci ka novim saznanjima se svode na “čudni su putevi Božiji”, a uspeh eksperimenta kojim je otkriven Higsov bozon tumači kao dokaz postojanja Boga – zaboga, pa ne zovu je džabe “božija čestica”! Objašnjenje kako se od goddamn particle došlo do god’s particle će ignorisati navodno slabim poznavanjem engleskog jezika.
No, dobro. Da postoje napadi samo s te strane lako bi’ s njima. Interesantno je koliko ima (duše)brižnika koji kao da nemaju drugih briga u životu do samo jedne – kad ćemo da krstimo Aleksu. Od rodbine, preko prijatelja i poznanika do roditelja Aleksinih drugara u vrtiću. Pa, evo, svima javno odgovaram – nikad! 
I javno preuzimam odgovornost (kô da je ranije nisam preuzeo, je l’?) da ga vaspitavam i usmeravam tako da sam odluči da li će se 
(punoletan) krstiti, obrezati, obrijati il’… tjah… ima sad tu naziv nekog obreda kojeg sad ne mogu da se setim… znam da obred počinje tako što devojka iz jednog afričkog plemena vezanih ruku i očiju ispituje ostatke gulaša na prvim mladalačkim brkovima mladića iz drugog, susednog plemena… 
Bejah onomad na krštenju. Ne mislim na ono kojeg se i ne sećam, kad me deda (po ocu) krišom, da roditelji ne (sa)znaju, odveo u seosku crkvu. Dakle, ovo krštenje za koje znam… Mator čovek se krstio, ortak iz srednje s kojim se i danas (skoro) svakodnevno družim. Silne škole 
završio, učen, pametan, misli svojom glavom, prosto me iznenadio kad je rekao da hoće da se krsti. 
Al’ dobro, prihvatam stav i nameru. 
A obred u potpunosti prilagođen bebama, odnosno dovoljno maloj deci koju možeš da nosiš. Publika se krišom(?) smeje. Zagledam da nije neka skrivena kamera u pitanju ili je pop stvarno tako zbunjen. Nije naviko da matorog konja krštava, pa silno improvizuje i usput zagleda u kumov buđelar. “Kol’ko date – date. Al’ niko nije dao ispod 50 evra!”. I idemo dalje. Kumu izgorela kesa (ne ona međunožna), a popu ostalo još jedno krštenje, pa da kupi novi touchscreen mobilni za bolju vezu sa svevišnjim.
А и ти попови су запели за политички коригован језик… како су то они увек пастири, а никад чобани? Зар му то не беше исто?
Срећа моја те сам се промигољио кроз те твоје дилеме, а кад ми неко и наиђе са тако нечим, само се јако изненадим и “А? Је л’ то та религија? Тим се не бавимо!” (односно, торбарима тамо: “Huh? Is that religion? We don’t do religion. Have a nice day.”)
Yup, same here. Zapravo, isto je što ne želim da dete ispečatiram sada, već nek samo radi sa sobom šta misli(hoće, želi), kasnije. Nije isti pritisak jer je dobra stvar kad imate (relativno) daleko (a i relativno nezainteresovane uopšte) babe i dede, ali samim tim broj bejbi-babi-siting sati je sveden na – maltene nepostojeći. Mada ima pritisaka sa strane, ali za sada samo od slabo obrazovane i zapravo sujeverne rodbine.
– što ga ne krstite, ja znam jednu ženu, doktorica, što nije isto tako htela da krsti, pa joj dete poboljevalo, pa je pokrstila pa sad više ne oboljeva.
– a što ti ne možeš da imaš dece ako si krštena(ne baš tako grubo, ali otprilike)?
– ah, pa Bog mi nije “pogledao”.
vernikova je uvek zadnja, pardon poslednja!
u stvari, možda bolje zvuči – zadnja…
vo imja..