Grupa King Crimson je imala dve inkarnacije. Prva je ona od 1968. do 1974. godine, kada je kroz grupu protutnjala plejada vrhunskih muzičara Velike Britanije. Onda je Robert Fripp raspustio grupu i dao se u neke teške eksperimente. A onda, iznebuha, 1981. Fripp opet okuplja grupu, ovog puta u drugačijem, a mnogo stamenijem sastavu. Istina, prva ideja beše da se grupa zove Discipline, ali prva ljubav zaborava nema… Pustite galebove da lete, pa pročitajte reč o tom sastavu.
Okosnicu druge inkarnacije drži fantastični Adrian Belew, gitarista i pevač koji se ubrzo pokazao i kao sjajan tekstopisac. Ovaj Amer je napravio tako žestok komplement Frippovim idejama da je to bilo i ostalo, da izvinete na istini, prilično zajebano konzumirati. A pritom, šta drugo da kažete osim da je reč o vrhunskoj muzici koja nije za nezrele slušaoce.
Dakako, da ne zaboravimo ni dvojicu iz ritam sekcije, muzičare koji su van kategorija zbog toga što ne postoje druge takve ličnosti u svetu muzike: Tony Levin, omiljeni ujka svih basista na svetu; i Bill Bruford, čovek koji se neće uvrediti ako mu kažete da sjajno lupa bubnjeve, jer on je među prvima u rock provenijenciji pokazao kako se bubnjevi sviraju.
Muzika grupe King Crimson u fazi posle 1981. nije nešto što se lako preporučuje, jer to svakako nije muzika za široke narodne mase. Ako je neko voljan da sluša tu muziku, i sam nađe put do nje. Verujte mi da dobro pamtim prvi susret sa albumom Beat (1982), koji je prvi iz te inkarnacije koji sam čuo. Tada mi se drugi put u životu desilo da nedelju dana slušam jednu ploču, a posle toga mesec dana – ništa. (prvi put je to bilo kad sam imao petnaest i prvi put sam preslušao ceo album Tubular Bells Mikea Oldfielda).
Čudna balada koju sam vam spakovao za danas govori više nego što bih ja mogao da ispričam. Dakle, rekao sam dovoljno. Ostalo ćete pronaći sami. Ili nećete.
________
° Matte Kudasai, navodno, znači “molim, sačekajte” na japanskom jeziku.