Da, znam da smo ga nedavno slušali. Pa šta? Slušaćemo ga opet uskoro. Slušaćemo ga uvek.
Danas je tužna godišnjica: dvadeset dve godine su prošle od tragične smrti jednog od najvećih blues-rock gitarista koje je svet imao. Stevie Ray Vaughan je jedna od žrtava udarca helikoptera u brdo u noći 27. avgusta 1990. godine, nakon što je u uslovima slabe vidljivosti (magla i niski oblaci po noći) pilot loše procenio mesto na kom se letelica nalazi.
Groteska je tim veća što Stevie upravo beše pobegao grobaru sa lopate: posle dugogodišnje alkoholne krize koja je mogla da ga stoji života, trgao se i vratio u život i na scenu, sve sa trijumfalnim albumom In Step (sniman 1988-1989, objavljen polovinom 1989). Sećajući se velikog gitariste, danas slušamo fenomenalnu arabesknu numeru “Riviera Paradise”, poslednju sa tog albuma i de facto poslednju koju je Stevie snimio u studiju.
Osim pomenutog, još sva su razloga veoma bitna da obratimo pažnju na ovo instrumentalno remek-delo. Najpre, Stevie je tak tad u svom sopstvenom autorskom opusu dokazao da nije fah-idiot, tj. neko ko je zaključan u limite jednog uskog podžanrovskog opredeljenja. Drugo, mnogo važnije: “Riviera Paradise” je po strukturi prilično jednostavna, ali u kreativnom smislu apsolutno bogata pesma koja ostaje tužni putokaz u ništavilo, pokazujući kako je mogla da izgleda dalja karijera probuđenog i sazrelog muzičara koji je najzad razumeo svoje mesto u svetu muzike. Tužna je to misao, jer mnogi koji su preživeli nisu bili u prilici da iskoriste ono što im je Bog dao (a nekima je trebalo skoro 25 godina da se trgnu iz letargije, kao što beše slučaj sa Jeffom Beckom). Stevie Ray Vaughan je otišao u času kada su čak i ozbiljni, konzervativni kritičari priznali da se najzad pojavo neko čije ime nije sramota stavljati u poređenje sa Jimijem Hendrixom.
Što se mene lično tiče: da je Stevie u celoj karijeri odsvirao samo naj špil fraza između 7:07 i 7:50, bilo bi mi dovoljno da ga zavolim za ceo život.
Komentari su onemogućeni.