Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Guess that this must be the place
I can’t tell one from another
| Originalni naziv: | This Must Be The Place |
| Godina izdanja: | 2011 |
| Reditelj: | Paolo Sorrentino |
| Glavne uloge: | Sean Penn, Frances McDormand, Judd Hirsch, David Byrne |
| Trajanje: | 118 minuta |
Nastavite sa čitanjem… “Vikend bioskop: Ovo mora da je to mesto”
Niko nikad neće razumeti poreklo perverzije, bez obzira na sve one silne teorije koje, inače, deluju više kao vežba iz poznavanja nerazumljivog jezika nego koherentna nauka. Ali možemo se složiti da glavna mesta za upražnjavanje perverzije postoje tamo negde visoko, visoko, toliko visoko da je Kjubrik morao glavom da plati za to. Baš kao što se krug inteligencije prostire tako što laik ne može da prepozna razliku između totalnog ludaka i totalnog genija (još se vodi diskusija da li je to, zapravo, jedno te isto), tako nećemo moći da znamo gde to vodi kal u duši. Jesu li ljudi bez savesti jedini neiskvareni pripadnici ljudskog roda? Da li nas otklon prema tabuima i skrupule vezuju toliko da nismo više slobodni? Postoji li cena za sve ono što smo ikada pomislili a nismo smeli da kažemo naglas?
Da li je čitanje između redova dovoljno da se spasemo od licemerja civilizacije?
Ko je ovde u pravu?
First I’m gonna make it
Then I’m gonna break it
Till it falls apart
Echo & the Bunnymen, muzika koja me vraća u ono sjajno doba rane adolescencije, kada sve možeš, a uopšte nisi svestan toga. Post-punk na radiju i Pretty In Pink na velikom ekranu.
Koliko puta se dešavalo i koliko puta će se još desiti – i nikad neće naučiti: ljubav između pripadnika jako različitih klasa mora da se završi patnjom i tragedijom. Neko vreme se iluzija nirvane još i održava, sve na foru probuđenih strasti. Ali strasti ne traju dugo i kada se one ugase, tada dolazi do suštinskog raspada u kome stradanje bude veće nego što se to može podneti.
E, trik je u tome što su Nevidljivi našli načina da štetu kanališu van zone svog imanja. Kad već neko mora da strada, osim učesnika, onda to obično bude fukara koja nema ništa s tim. Onda se zbiva svašta – od nestašice kafe i deterdženta do šumskih požara, od poskupljenja nafte i struje do dopuštanja da prodavnice sa smrdljivom kineskom robom zauzmu mesto u zgradama zaštićenim kao objekti od posebne istorijske važnosti.
Od majmuna do avnoja. I nazad, dakako. Kratko rečeno: najebali smo.
Ko je ovde u pravu?
…ali ne ona na koju ste navikli.
Idris Muhammad je džez bubnjar rođen u Nju Orleansu pod imenom Leo Morris. Kao ostali poznati konvertiti u u Islam (Cat Stevens, Cassius Clay, Malcolm Little, Bajica Nenadić) uz veru je promenio i ime, ali je na sreću zadržao muzički stil. O tome koliko je dobar muzičar pomenuću samo činjenicu da je sa 15 godina svirao na singlu Fats Domina “Blueberry Hill“, a što se komponovanje tiče, čujete i sami.
Zanimljivo je verovanje mnogih da su pesmu The House of the Rising Sun komponovali The Animals, jer je njihova verzija najpoznatija (obradili su je i Bob Dylan, Sinéad O’Connor, Dolly Parton i Muse). Zapravo, reč je o tradicionalnoj pesmi za koju se smatra da potiče iz 16. veka, kada se tekst odnosio na jednu od javnih kuća u Sohou.
Ovde opet imamo problem tumačenja istorijskih prilika u ranim kapitalističkim društvima. Po jednoj teoriji, nosilac društvenih promena je kapitalista koji ruši prepreke pred sobom i tako krči prolaz za masu. Po drugoj teoriji, nosilac novog je proleter, gologuzi jadnik koji želi najbolje svojoj deci. Tu želju gologizan manifestuje tako što, kad god može, popije dvolitarsku flašu najjeftinijeg kiselog piva, najčešće mlakog, jer mu je neko rekao, a on nikad nije proverio, kako je pivo iz frižidera u prodavnici skuplje od onog sa obične police.
Trik je u tome što su i buržuj i proleter instrumenti jedne iste sile, one nevidljive i oku i pameti, i što njihovi postupci nisu slobodni. Zbog toga teorije padaju: engleski pozitivizam ustupa mesto francuskom prosvetiteljstvu, a nemački egzistencijalizam je odavno otišao u pizdu materinu. Sve će to narod pozlatiti pomlatiti.
Ko je ovde u pravu?
Zašto je svet licemeran? Tracy Chapman sebi i nama postavlja pitanje, pozivajući se na pravdu, moral i (kućno) vaspitanje. I nada se odgovoru…
A odgovor stiže, kako sama reče, uskoro. Čim nem progovori… 
Obratite pažnju na one kojima su dozvolili da daju svoje mišljenje, a nemaju ga. Takvi su najglasniji, najuporniji i najdrčniji. Zbog toga obratite pažnju na to kome ćete dozvoliti da govori, jer taj će vas kasnije zasipati raznim čudima koje će potplaćeni novinari podržavati dajući legitimitet njihovim mentalnim isprcima.
Tu i tamo se desi da dotični sami sebe iskompromituju. Čuvajte ih se u takvim trenucima: oni tada imaju i snagu i elan da polete. A letenje se obično završi preletanjem, čime stvari volšebno dolaze na svoje mesto.
Ko je ovde u pravu?