Ovde opet imamo problem tumačenja istorijskih prilika u ranim kapitalističkim društvima. Po jednoj teoriji, nosilac društvenih promena je kapitalista koji ruši prepreke pred sobom i tako krči prolaz za masu. Po drugoj teoriji, nosilac novog je proleter, gologuzi jadnik koji želi najbolje svojoj deci. Tu želju gologizan manifestuje tako što, kad god može, popije dvolitarsku flašu najjeftinijeg kiselog piva, najčešće mlakog, jer mu je neko rekao, a on nikad nije proverio, kako je pivo iz frižidera u prodavnici skuplje od onog sa obične police.
Trik je u tome što su i buržuj i proleter instrumenti jedne iste sile, one nevidljive i oku i pameti, i što njihovi postupci nisu slobodni. Zbog toga teorije padaju: engleski pozitivizam ustupa mesto francuskom prosvetiteljstvu, a nemački egzistencijalizam je odavno otišao u pizdu materinu. Sve će to narod pozlatiti pomlatiti.
Ko je ovde u pravu?