Primetili ste, dakako: jutros nije bilo video klipa kojim započinjemo dan. Tako ti je to kad ti padne glava od umora u tri po ponoći.
Ukoliko vam se učini da vreme stalno protiče brže nego inače, mogu samo da vam poželim dobrodošlicu u sredovečnost. Bez namere da uvredim vaš poletni osećaj večite mladosti, naći ću za shodno da sa vama podelim svoje misli na temu muke po vremenu.
I to iz ličnog iskustva.
Pre nekog vremena, ima tome nešto više od godine, rekao sam jedno veliko “dosta!” u poslu kojim sam se do tada bavio, te sam se okrenuo od zaludne rabote koja mi je donela status primaoca nacionalnog tapšanja po ramenu. Olakšanje koje sam pritom osetio može da se uporedi sa idejom onog lika iz vica koji je teglio nakovanj po džungli; kad su ga pitali “šta će ti taj nakovanj”, on reče “ako me napadne tigar, ja ću bacim nakovanj, pa ću brže da pobegnem”. E, pa desilo se: bacio sam nakovanj i pobegao. Štaviše, bacio sam i čekić od pet kilograma koji sam koristio uglavnom za krckanje lešnika.
Nastavite sa čitanjem… “Kako to izgleda kad ne možeš da postigneš”
– ‘De si, Lazo?