Dečiji rođendan

Kako preživeti dečiji rođendan? U igraonici, mislim.

Ne, nemam nikakav mudar savet. Imam pitanje na koje nemam odgovor, bez obzira da l’ je Aleksin rođendan ili nekog njegovog drugara. Deca se jurcaju, igraju, izbegavaju da jedu i rade sve ono što se od njih očekuje. Roditelji sede i smaraju se , gledaju ih , srknu malo kafe i(l’) vode, pa u krug.

U stvari lažem. Majke se tu brzo i lako upoznaju; očevi su ti koji se smaraju, na mobilnom kuckaju poruke il’ traže izveštaje iz kockarnice. Neko čak piše prilog za Suštinu pasijansa.   I tako kad su “tuđi” rođendani…

Kad je “naš” rođendan situacija je malo bolja za očeve. Cirkulišu levo-desno, dočekuju goste, s nekim se ljube, al’ uglavnom ne, zaludno gostima nude žešću cirku od one koja je u ponudi igraonice (malo ko dolazi na dečji rođendan s namerom da pije),… I ne pišu prilog za Suštinu pasijansa.

Bez obzira da l’ je “naš” ili “tuđ”, dečji rođendan majkama služi da razmenjuju hiljade informacije, prenose iskustva i ideje. Naravno, “padne” tu i neko hvalisanje tipa kako i gde sam jevtino kupila cipelice ili kad i kako dodaš malo praška za pecivo ili gde i šta muž radi (za platu, a ne dobrovoljno). Iskren da budem više me i ne čudi kako zapamte jedna o drugoj sve to; prihvatio sam taj fenomen.

U našem slučaju je kuriozitet to što i žena-Jelena i ja znamo za te dečjorođendanske začkoljice, al’ gotovo uvek sam ja taj koji vodi Aleksu na dečji rođendan. Gre’ota je da ga ne vodim(o) – to što se roditelji ne druže, nije razlog da se ne druže deca – a nekako uvek ona danas baš ne može (hmmm, vidiš da nisam oprala kosu, nemam šta da obučem, treba za sutra da spremim ovo-i-ono,…). Al’ ovog sam se snašao – puta poneo službeni HTC Shift i 3G modem. Znam i ja za jadac. Maka ovog puta. A primetio sam da ima i fina sušena govedina.