Sad je red da zatvorim krug: videli ste naduvavanje balona. A sad kako izgleda izduvan posle leta…
Sletanje je bilo malčice tvrdo: vetar pri zemlji je bio malo jači nego što je pilot naslutio. Svakako, kratke instrukcije o ponašanju pri sletanju je dao tek nakon uzletanja (vi’š ti diplomatu), kad smo prvi put naslutili da bi moglo biti “čvornovato”. Od prvog mesta na kome je korpa dotakla zemlju do mesta na kom se zaista i zaustavila, proveli smo možda 200-300 metara truckajući se po strništu u njivi. Čak smo se polako-polako i prevrnuli na bok, što je izazvalo sveopšte cerekanje, mada sam ja bio prezauzet pokušajem da sačuvam fotoaparat od silne prašine koja se digla.
No, dobro: deca i pratnja su otišli kombijem koji je došao, a nas četvoro odvažnih Kikindijanaca smo ostali da dođemo k sebi, pa smo usput i pomogli da se oprema spakuje na kamion. A neposredno pre pakovanja, balon na zemlji je izgledao ovako:
Tek kad se korpa (iliti gondola) stabilizuje na jednom mestu nakon dodira za zemljom, postaje bezbedno da se vrući vazduh naglo ispusti. Na vrhu balona se nalazi kalota koja iznutra zatvara jedan veći otvor (vidi prethodnu fotografiju). Kad se ta kalota povuče akcijom pilota, tada se kupola izduva očas i let je time završen, bez opasnosti da neki nagli udar vetra opet povuče balon i putnike u gondoli. Sve se završava kao jedna džinovska lignja 
koju pilot uz pomoć asistenata najpre uredno razvuče, pazeći na sajle, konopce i druge veze, a zatim u određenom rasporedu smota u paket. Boga mi, nas četvorica jakih smo jedva podigli paket sa balonom na prikolicu tegljača, procenjujem da je težio bar 200 kg. Ali, to je druga tema. 
Presuda: mišn VERI akomplišd. 
Osim što smo, očigledno, sleteli živi, imao sam u fotoaparatu rezultat jedne od najboljih foto-sesija koje sam u životu izveo, a adrenalin nas je držao još tri dana. 
Pa kud ćeš više od toga!…
Ne zamerite na iskošenom horizontu: fotka nije slikana tako, nego sam to izveo tokom obrade. Morao sam, bilo je jače od mene, jer takva simbolika je potrebna. Hteo sam čak da obrnem scenu naglavačke, ali to bi već bilo previše.
No, dobro: završilo se sve po redu i bez previše problema, osim jedne manje povrede o kojoj ćemo drugi put. Let je trajao oko 37 minuta. Moglo je i više, da sam se ja pitao, ali ja se nisam pitao… 
Obećao sam sebi: ovo mi neće biti poslednji let balonom u životu.
Na prevrnutoj korpi balona sam visio na laktovima (sa aparatom spakovanim u torbicu) i čekao nepoznato vreme da se smiri veselje ispod mojih nogu i da mogu da ih spustim na tlo, a ne nekom iz gomile na trbuh… mislim da to uopšte ne bi bilo higijenski.