Kaže poslovica “lepota je u oku posmatrača”. Nije da nije. No, pre te lepote: ideja je ispred očiju autora, samo je treba prepoznati…
Mislim da sam se naglas začudio kad sam video scenu koja je predmet ove fotografije. Prolazio sam tuda ko zna koliko puta i nisam uočio priliku. A da bi stvar bila luđa, stalno sam obraćao pažnju na takve fotke, a ima ih puno, koje očijukaju sa odrazima zgrada u prozorima drugih zgrada.
Elem, o čemu ja to: dok smo dangubili ispred zgrade opštine (to jest ovde) uoči građanske ceremonije venčanja, pao mi je pogled na zgradu preko puta, a konkretno na ovo:
Pažljivi posetilac će se svakako asocirati na onaj moj eksperiment sa kvazi-kolažom. I da me đavo nosi, nisam se toga setio sve dok nisam seo da napišem ovaj prilog. Tokom obrade, bio sam zanesen drugim stvarima – hteo sam da napravim “hladnu” fotku, jer dan je bio izrazito sunčan, nebo blješteće plavo i bez oblačka (i dobro kontrolisano polarizacionim filterom) i rezultujući snimak je izgledao kao varoški šator. Ovde sam se poslužio nekim starim LR presetom načinjenom po uzoru na paletu boja iz filma “300“, pride sam malo išmirglao sitnice i to je bilo to.
Presuda: mišn akomplišd. 
Ovakve fotke mi vraćaju nadu da umem da vidim ono što je vredno slikanja.
E sad, valja hodati sa fotoaparatom u ruci. Možda da se oprobam u tehnici “stotinu koraka”? To je prost postupak: napraviš sto koraka, staneš i nađeš nešto vredno slikanja. Onda opet sto koraka, pa opet staneš i nađeš nešto drugo. Pa opet… I opet. I opet… Zanimljiv eksperiment, vredelo bi da ga okušam pre hladnih dana.
Može i ono iz NBA: “trči i škljocaj” 🙂