Ne mogu da odolim. Izgleda da ću vas mučiti ovom tehnikom neko vreme. Oprostite mi ili nemojte, velim, ne mogu da odolim…
Sad već rutinski rešavam problem visokog sunca kad fotografišem. Ne zato što sam lenj da dočekam optimalno sunce, nego zato što sam naučio da vreme treba koristiti racionalno. Tek, zatekao sam se na mestu odakle volim da uhvatim kadar centra Kikinde, a bilo je visoko sunce. Tras, tras, tras, tri ekspozicije za HDR, udri tamo, udri ovamo, provuci kroz svaku moguću varijaciju i nađi ovakav rezultat:
Dobar ugao: bio sam daleko, navio sam onoliko zuma koliko sam imao, pa sam posle još malo i isekao kadar da bih suzio scenu više. A tehnika… Rekoh već, sad sam u fazi da ispitujem svet monohromatske fotografije, a sepija je samo varijacija koja se pokazala zgodnom u ovom slučaju. Više od toga, nemam šta; predlažem da pogledate fotografiju od 2400 tačaka, jer na njoj se detalji mnogo bolje razvijaju…
Presuda: mišn akomplišd. 
Ono jeste, neko vreme sam bio u dilemi šta da radim sa onim silnim žicama u srednjem planu; uklanjanje bi trajalo cele večeri… A onda sam ugledao te tragove aviona na nebu i naprasno se sve uklopilo…
Sad treba razvijati motive i ispitivati ih kroz ovu tehniku. Želim da saznam gde je ovde kraj i, pogotovo, da otkrijem kako mi u budućnosti može koristiti ovakav način razvijanja scene.
“Želim da saznam gde je ovde kraj i, pogotovo, da otkrijem kako mi u budućnosti…”
Šta? Šta budućnost? Samo nastavi da slikaš ovako, a kad u budućnosti to budeš radio idi malo napred, pa posle onog crnog kombija kucni na prvi lokal, pa će kafenišemo.