Danas klasik: jedna od poslednjih velikih pesama rock’n’rolla iz onog doba kad je vazduh bio čist, seks bio prljav, pivo imalo ukus piva, a popularnost se sticala umesto da se kupuje.
Kad se samo setim…
Kad se samo setim da sam stvar “Who Are You” prvi put čuo kao vrući hit, sa pustio ju je Saša Zalepugin u zagrebačkom izdanju kolažne TV emisije “Nedjeljom popodne”. A negde u to vreme, kao skoro trinaestogodišnjak, već sam imao koliko-toliko formirano mišljenje o rock’n’rollu i grupa The Who je zauzela trajno mesto u mom srcu zahvaljujući baš ovoj pesmi – sve ostalo is tog fantastičnog opusa je došlo kasnije, mahom retroaktivno. Jer Keith Moon je neposredno po objavljivanju albuma otišao na Neko Bolje Mesto, Pete Townshend se potom dao u neke lične projekte, Daltrey je voleo da glumi… I The Who su se od klasičnog scenski orijentisanog benda pretvorili u anahronu instituciju koja radi povremeno. I tako do dana današnjeg, 34 godine kasnije.
Svejedno: bio album Who Are You (1978) prelomni u karijeri grupe ili ne, ostaje fantastični rif naslovne stvari, ostaje interludijum na bas gitari koju je John Entwistle svirao brže nego Alvin Lee svoju gitaru, ostaje taj šašavi klavir i ostaje prostor u kome je grupa u kasnijim inkarnacijama mogla da radi šta hoće – poput onog bezobrazno sjajnog nastupa na poluvremenu XLIV Superbowla u februaru 2010…
Za sva vremena.
(tnx Bane, na podsećanju)