Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
I tako, potvrdilo se čudo od statistike: za 27 održanih Dana ludaje, u subotu (centralnog dana) od deset prepodne do sedam uveče nikad nije padala kiša, a hladno ili oblačno u tom periodu je bilo možda tek pet-šest puta. Juče je u tom periodu bilo sunčano vreme – a pre i posle toga sivo, noć pre i noč posle kišovito; ama, nikakvo vreme. Eto, kad te hoće.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (197): 14. oktobar 2012.”
“Istorijski skok”. “Pomeranje granica ljudskih mogućnosti”. “Današnji dan ulazi u istoriju čovečanstva”.
“Malo morgen”, što bi rekli u rodnoj ti Austriji, Felikse. Ovi superlativi su tačni, ali nisu 
namenjeni tebi, već Džou Kitindžeru, čoveku koji je prvi skočio s ivice svemira, pre ravno 52 godine.
Da se razumemo, ne sporim odvažnost ovog čoveka, stvarno treba imati petlju za takav poduhvat. Ono što me nervira je čitava medijska pompa oko toga, kao da niko ništa slično nije uradio pre njega. Na žalost, Kitindžer nije imao Red Bull marketinšku mašineriju iza sebe, niti je YouTube postojao u njegovo vreme.
Da se podsetimo njegovog rekorda, postavljenog 16. avgusta 1960. godine u okviru projekta Excelsior: visina 31.300m, brzina pada 988 km/h, trajanje slobodnog pada 4:36s.
Nastavite sa čitanjem… “Felikse, mož’ da pljuneš Džou pod prozor”
Može li se preći petsto godina muzičke istorije za pet minuta? Sad ćeš da vidiš!
Moje dugogodišnje drugovanje za Zoćom ima muziku kao lajtmotiv. Njegovo neverovano studiozno poznavanje muzičkih fahova koje najviše volim i pomoć koju mi je pružio učinili su da pre desetak godina najzad uspešno sistematizujem progresivni rock Ostrva. Bilo je to izvedeno na način koji bi bio nemoguć bez tog upliva. Valjda mu je bilo najteže da porazbija sve predrasude, kojih sam bio pun, i pozatvara sve ćorsokake u koje sam upao tokom samostalnog istraživanja, a bilo ih je mnogo. Nikad neću zaboraviti jedno subotnje popodne septembra 1994. godine kad je Zoća stavio jednu gramofonsku ploču na svoj Thorens i rekao: “Slušaj ovo. To si tražio, a da i ne znaš da jesi.” I ovo se razgleglo pod miholjskim suncem Kragujevca
Gledam, slušam i ne verujem da se dešava…
Pritisci rastu: navodno će Nemačka zatražiti ukidanje bezviznog režima za mene i moju porodicu, e zato što su neki ljudi, skrajnuti na marginu društva, pre izvesnog vremena odlučili da iskoriste darežljivost država EU. Ne bi to bilo tako strašno da se onda nisu osokolilli da traže politički azil, ne kapirajući da se azil na lažnjaka ne može dobiti, ali se mogu dobiti penali u državi.
Niko ništa ovde neće preduzeti. Možda će neki od sledbenka fašističkih tendencija u Srbiji već naći načina da provede kontekst mržnje svakoj priči. Svi će nešto da mrsomude i da se prave blesavi, a ja ću da trpim. Oh @#$zda li v#$%%$etinu da se nosi$&#%@!
Kažu da je povremeno ustajanje od radnog stola, na minut-dva, veoma korisno po dugoročnu koncentraciju. To pogotovo važi u slučaju da taj kratki predah iskoristite za neku kratku i efektnu fizičku vežbicu. Evo kako to radi jedan neimenovani gospodin.
Kraj je obaška efektan.
Protutnjali Dani ludaje u Kikindi. Nisam se nešto istrsio slikajući okolo, bilo je i intenzivnijih godina. Malo sam bio i skrenut sa svoje uobičajene putanje ludog fotografa, razlozi nisu bitni, a što je možda i u redu. Što mi reče stari znanac Vlada Sretenović, profi fotograf i vlasnik najuglednije fotografske radnje u mojoj varoši, kad sam mu se požalio da nešto ne ulazim u zonu i ne slikam mnogo: “Nema veze da bude puno slika, pogotovo ako si slikao mnogo prethodnih godina.” Kao i obično, rekao je pravu reč: valjalo je da meračim. A da citiram i drugog prijatelja, Nevena Grujića, čoveka od oka i sa fotoaparatom u ruci: dovoljna je jedna. Jedna jedina.
Nisam uspeo ni da pregledam fotke od dva dana, osim letimice, a kamoli da ih preberem i obradim. Utrčavam sa jednom fotkom za koju sam još na trgu rekao “ako budem zadovoljan, ovo će biti fotka dana”. E, pa zadovoljan sam. 
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (196): 13. oktobar 2012.”