Ova je morala da se desi pre ili kasnije…
Dok sam šetao velikom parkom pre par dana, baš mi je bilo naspelo da malo posedim na klupi i uživam u tom komadiću šume koji postoji u mojoj varoši, inače nedovoljno zelenoj. U nekom času, padne mi pogled na list na betonu ispred mene, podignem aparat u nameri da proverim imam li kadar – i ugledam neobičan okvir oko tog lista.
Nisam mogao da odolim. Istog sekunda kad sam shvatio kakav kadar imam, znao sam kako bi fotka trebalo da bude obrađena: monohromatski.
Na čas sam osetio impuls da fotku uradim drugačije – da sve boje povučem, a da istaknem samo boju žutog lista naspram preostalog sivila. Nekako sam se uzdržao od toga jer sam se uplašio da bi ispala kemp-fotka. Umesto toga, izveo sam niz obrada u malo slobodnijem maniru, a prelaz u svet bez boja je prošao bezbolno.
Presuda: mišn akomplišd. 
Što bi rekli u onom vicu “e! lako je tako!” Rad koji dovodi do monohromatske fotke mi postaje sve lakši: mislim da sad opet mogu da vidim šta ću dobiti čak i pre nego što pritisnem okidač. Malo vežbe, malo razmišljanja, malo prisećanja kako je to izgledalo nekad, u vreme kad sam kao klinac bio car duple osmice…
Ulazim u zonu, što bi rekli. Biće dobro.