Desilo se više nego jednom: nakon što bih fotografisao neki zanimljiv grafit, on bi bio prekrečen – ili bi čak zid na kome se nalazi bio srušen. S jedne strane zadovoljan što sam makar napravio foto-belešku tih svakidašnjih urbanih elemenata, bivao sam i nezadovoljan što ih više nema. Pošto nisam sujeveran, to ne mogu da nađem vezu između moje akcije slikanja i nestanka grafita, pa ću ovog puta da ispitam stvar empirijski: slikao sam grafit u Blandašu (velikom parku u Kikindi) i pratiću njegovo stanje sledeće dve-tri godine.
Ovo je, uzgred, bio test snalaženja u mračnom prostoru sa objektom goji bi bio vizuelno upropašten ako bih slikao uz pomoć blica. I baš kao što pomaže kad je presvetlo, HDR će pomoći sa statičnim objektima u polumraku – osim povezivanja zona koje su pravilno osvetljene ili interpolirane, dobijam i vanredno visoku dinamiku boja. U slučaju grafita, to je baš primerena okolnost, jer prenaglašene boje na zidu nisu nikakva neobičnost. Pride, isforsirao sam i teksture, pa na većoj slici možete videti čak i tanke pukotine u malteru na zidu; ukupni utisak čak na mahove ide dotle da se čini kao da je grafit naslikan na nekoj plastičnoj osnovi, daleko bilo.
Presuda: mišn akomplišd, uz imitaciju zebnje. 
Ta neće valjda i ovaj nestati… Zadovoljan sam teksturom koju sam dobio, kontrast funkcioniše dobro, a pride sam uspeo da istaknem boje zahvaljujući HDR tehnici.
– * –
Mislim da je sada vreme da prestanem da forsiram HDR. Tehniku sam apsolvirao, izveo sam neke zanimljive radove, uglavnom umem da prepoznam potrebu za HDR zahvatom u slučaju prejakog ili preslabog svetla i to je tehnika koja će ostati u arsenalu oružja. Vraćam se jednom kliku po sceni.