Današnji dan je za mene bitan sa stanovišta fotografije, doduše ne kao obeležje nekog velikog dostignuća ili barem načinjen e fotografije vredne pokazivanja, nego zato što sam najzad, posle više od dva meseca, došao na nultu tačku obrade svojih fotografija. Ponekad mi se učinilo da jurim svoj rep (kad se setim da nemam rep, ne bude mi lakše); no, nema više zaistalih kontigenata koji čekaju na obradu.
Ajde-de, dobro je, rešio sam svašta nešta usput i sad opet mogu da se posvetim istraživanju. U međuvremenu ću morati da pregledam barem par hiljada fotki ne bih li utvrdio da li mi je u nekoj hrpi možda ostalo nešto vredno pokazivanja. Poput ove.
Fotka je čista vežba, ali mi se dopao ishod. Scena je puni kadar koji sam načinio na starom Jezeru u Kikindi. Dojmili su mi se ti slojevi oljuštene farbe, a već sam znao da ću HDR kombinacijom dobiti viši intenzitet…
Da vas podsetim, pomenuh nedavno: HDR je veoma korisna tehnika u uslovima kada je teško slikati, kada je sunce previsoko i svetlo preoštro. Osim što se tada lako kompenzuje višak, spasavaju se i boje: postupak kontrole čak ponekad zahteva da se intenzitet boja smanji; mislim čak da je i ovde to bio slučaj.
Pokušao sam i da se poigram sa linijama, ali nisam bio dovoljno uspešan u tome. Pokušao sam da stanem tačno paralelno sa vertikalom, ali nisam uspeo da izbegnem distorziju zbog blizine; problem se rešava tako što se treba udaljiti, pa zumirati objekat. No, dalje nisam mogao, jer na metar iza mene je bila ivica bazena…
Presuda: mišn akomplišd uz molbu koja sledi. 
Sad je bilo dosta HDR-a i vreme je da se vratim “jednostrukoj” fotografiji. Možda je došlo vreme da napravim onu sesiju šetajući kišnim gradom… Kiša je pala, samo još da ja krenem napolje…