Ne možeš se spasiti: kad Cicika osmisli meze uzvečernje vino, nema ti spasa. A nije da nije, u posetu smo otišli taksijem, jer dok smo se prejedali varijacijom bolonjeza sa pečurkama i dimljenim sirom, načeli smo i butelju plavca… A plavac se pio i tamo, doduše poZZdravljač je izvadio bolji primerak sa Korčule, a ne osrednji komad sa Pelješca koji smo mi imali…
Pitu smo preživeli nekako, a onda je Cicika iznela kolače… Auh, Cici lány, rekoh, ne mogu više da zinem, ali mogu da slikam kolače, taman mi treba jedna za današnji dan…
Bilo je više fotki, jer menjao sam uglove i jačinu osetljivosti na ambijentalnom svetlu, ali ova koja je zamalo-pa-odozgo mi je nekako najbliža. Ovo su prekrasni i besprekorno ukusni kolači sa višnjama, mekši, bogatiji i ukusniji od lenje pite. A ja sam ih samo bespomoćno gledao…
Presuda: mišn akomplišd. 
Nisam se dvoumio da će to biti monohromatska fotografija. Osim teksture koja postaje dominantni atribut slike nakon što je boja eliminisana, odnos svetlog i tamnog ističe privlačnost kolača. Zrno koje sam dodao se lako uklopilo u postojeću teksturu scene. Nisam hteo da idem na suviše tamno da ne bih pokvario dubinu. Slika nosi zrnce pastoralnog u sebi i taj efekat čini da kolač samo što ne zamiriši sa slike.
Eh, kad bih znao da će me sutra dočekati bar jedan kolač… 