Ko to tamo peva?

Put do pakla posut je dobrim namerama. I upakovan u tišinu.

Komunalna policija Beograda je počela da proteruje ulične svirače iz Knez Mihailove ulice u Beogradu – zbog prosjačenja. Po čijem nalogu to čini, možemo samo da pretpostavimo.

Zaboga miloga! Dokle to ide! Nećete imati zaposlenje, nećete imati za hranu, nećete moći da školujete svoju decu, nećete se ništa pitati o vlasti bez obzira na to ko je dobio izbore, a sad – nećete više ni muziku na ulici slušati!

Na stranu idiotski izgovor, na stranu ponašanje komunalnih policajaca koje sve više liči na ono u Minhenu 1929. godine, nego mi nije jasno kako gradske strukture Beograda smeju sebi da dozvole toliki blam. Jebote, ako su ulični svirači problem Beograda, onda sam ja nešto veoma propustio dolazeći u taj grad poslednjih četrdesetak godina.

Potpišite peticiju protiv idiotske odluke da komunalna policija Beograda proteruje ulične svirače.

U međuvremenu, pogledajte ovog prosjaka kako narušava sliku grada. Pogledajte i zamislite se.

Regulisanje aktivnosti uličnih svirača je besprekorno lako izvesti, a mnogi evropski gradovi su to uredili poodavno i jednostavno. Priča mi drugar: još 1981. godine, u Beču su za deset minuta, po nekoj simboličnoj taksi, dobijali papir sa dozvolom na sedam dana koja je njemu i dvojici drugara dozvoljavala da sviraju na ulici. U tom papiru je određen (ako se ne varam, čak i nacrtan) širok krug u kome mogu da sviraju na ulici, kao i to da svakog sata moraju da se pomere najmanje 200 metara od mesta na kom su bili. Prosto i jednostavno.

Naviru mi neka sećanja.

– * –

Stokholm, leto 1983: nikad neću zaboraviti dve devojčice, ne starije od 14 godina, sa klarinetima, sviraju u duetu u uskoj ulici u pešačkoj zoni. To je prilično škripalo, ali je bilo toliko simpatično da sam morao da ubacim neku siću (svi otvore kofer od instrumenta ili stave kutiju ispred sebe). Ni sto metara dalje, devojka, nešto starija, anđeoski lepo svira obou; čita note sa stalka, očigledno vežba i usput zarađuje džeparac. A momaka i devojaka sa gitarama, usnjacima i violinama nisam mogao da se nabrojim.

– * –

Karlov most u Pragu, leto 1989: kako padne veče, most postaje šetalište. Tada se pojave celi bendovi koji besprekorno sviraju. Najbolje pamtim jedan dixie bend, klasični sastav: truba, trombon, saksofon, dva klarineta, kontrabas i bubanj. Tako zarazno su svirali da se na Karlovom mostu često stvarao čep od ljudi zaustavljenih da ih slušaju. U tom krkljancu sam viđao i policajce kako cupkaju u ritmu. Petsto metara dalje, na Staromiestski namiesti, Amer sa gitarom u rukama i praporcima oko kaubojskih čizama, lik od 130 kg mišića, svira hit za hitom. Dolazi neka babetina i “pomaže” u pevanju refrena Psycho Killer (“Eeeee! Eeeeee!”), mašući pesnicom u pravcu nas stotinjak koji smo posedali po još uvek toplom kamenu kojim je popločan prelepi trg; pevač je još podstrekava, a mi se silno zabavljamo. Vraćamo se ka Vaclavskim namiestima: na Musteku, baš pored onih kioska sa kobasicama, neki visoki mršavi momak loše svira ozvučenu gitaru (akumulator i pojačalo su na nekim drvenim kolicima) i peva toliko neartikulisano i bez sluha da je to bilo za plakanje. Ali, i u njegovom koferu ima štogod ubačenog novca…

– * –

Za samo sat vremena šetnje ulicama Kembridža, tokom sunčanog aprilskog popodneva jedne subote 2004. godine, sreo sam ne manje od deset pojedinaca ili grupica koji su svirali ili izvodili neke kerefeke na ulici. Jedan mali, moglo bi mu biti deset godina, stoji na podestu nepomičan. Čekao sam da se pomeri, a on ni makac, čak ni izraz na licu nije promenio, pa mi je dosadilo posle pet minuta: ubacio sam mu četvrt funte i nastavio dalje. Pored nekog izloga nedaleko od pijace, trojica momaka sviraju interesantnu sortu lakog džeza. Kako ko ubaci novčić u kofer od gitare, počinje predstava: nekom komandom koju ne mogu da ukapiram, momci prekinu sviranje, naklone se i uglas viknu “Thank you!“, a zatim, jednako vešto, nastave da sviraju tačno tu gde su prekinuli. To izgleda toliko simpatično da ljudi ubacuju novčiće i po više puta (i ja sam ubacio dvaput po četvrt funte) samo da bi izazvali bend na taj trosekundni intermeco; a oni se rado odazivaju tome. Par stotina metara dalje, čujem nekog kako se dere kao da mu zavrću jaja, ali ga ne vidim. Idem u pravcu tog zvuka, jedva nekako prepoznajući da je reč o loše pevanoj i još gore sviranoj Donovanovoj pesmi, i vidim lika kako se zatvorio u kantu za smeće i svira odatle… Toliko sam bio zblanut da sam napravio samo jednu fotografiju; ako se dobro sećam, njemu sam stavio celu funtu u kutiju, ali možda se to sećanje i iskrivilo vremenom.

– * –

Rim, januar 2011, kvart Trastevere. Noć je neobično topla, ima barem 12°C i u šetnji i na terasama kafića je mnogo ljudi. Jedemo sladoled od čokolade sa čilijem. Na trgu čujem fenomenalno dobru muziku i krećem se ka njoj. Jedna devojka pustila matricu i žustro svira violončelo uz to. Prepoznajem šta svira: to su A.L. Webberovi zapisi Paganinijevih Varijacija (autor rock opera “JC Superstar”, “Evita” i “Phantom of the Opera” je to napisao za svog brata Juliana Webbera, akademskog violončelistu). Stojim neko vreme kao opčinjen, jer devojka svira fenomenalno. Ubacujem dva evra i dobijam širok osmeh umesto priznanice. Sledeće večeri, trg Campo de Fiori, isti onaj na kome su spalili Đordana Bruna. Čujem muziku – druga je melodija, ali znam ko svira. Prilazim i već tad dobijam osmeh od devojke koja me, očigledno, takođe prepoznaje. Zadržavamo se neko vreme, opet ostavljamo lovu dovoljnu za sladoled koji smo upravo jeli i produžavamo sporim korakom…

– * –

Sokobanja, leto 2011. Jasna i ja pijemo kafu na terasi na početku pešačke zone i slušamo nekog momka kako besprekorno peva i svira. Ljudi mu retko ubace neke sitne pare, 10, 20 dinara, neko poneki gvozdenjak. Ne mogu da izdržim: ustajem, prilazim i stavljam mu 200 dinara u kofer. Momak najpre učtivo klimne glavom ka meni, a onda uoči koliko novca sam stavio, ozari se, pogleda me prodorno i glasno kaže “Hvala!”. Hvala tebi, uzvratim mu i vratim se na mesto u kafiću. Hteo sam da ga pozovem na osveženje, ali on je uporno svirao i pevao, a nama je bilo vreme da se hvatamo druma…

– * –

I tako, još mnogo priča sa mnogih mesta. Sad kad premotam po sećanju, primećujem da su Turska i Egipat jedina mesta na kojima sam bio, a da nema uličnih svirača. Ah, da: od sada i Beograd.

Svoja iskustva u sviranju na ulici i po parkovima neću da prepričavam, jer su davna i irelevantna. Bilo je problema, nije da nije, ali zaboravio sam na njih. Kako god, moja poenta iz ovih nekoliko prepričanih scena je jedna ista: ulični svirači su začin duše jednog grada. Bez njih, slika nekog urbanog prostora je jednako siva kao i ulica bez drveta, jednako bedna kao kuća bez oluka na kiši, jednako mračna kao železnički tunel. Proterivati ulične muzičare sa ulice zbog prosjačenja je nepromišljen i retrogradan akt samouništenja duha.

– * –

A o tome šta i kako komunalna policija radi i kakav utisak o sebi i svojim finansijerima ostavlja, drugom ćemo prilikom. Zapravo, zahvalan sam birokratskim načelima koja su sprečila da moja varoš postane “grad” (videla žaba da se konj potkiva, pa digla nogu), jer već i sad postoji previše demonstracije sile.

$#$