Insistiram da pre bilo kakve priče, ako je uopšte nekome ona i potrebna, čujemo ovo remek delo.
Ovo je svakako najpoznatiji (argentinski) tango Astora Pjacole (Astor Piazzolla). Verovatno i najpoznatiji uopšte, mada će mnogi pre to reći za kompoziciju “Por una Cabeza” Karlosa Gardela (Carlos Gardel). Lično ne dajem glas nijednoj od njih; niti bilo kojoj drugom – uživam u argentinskom tangu. 
Zašto “slobodni tango”? Da ga nema, argentinski tango bi teško došao do nas. Možda i bi, ali ne kakvog ga znamo. Bekstvo iz nekih strogih okvira plesa i prećutna dozvola plesačima da beže iz ritma, mada se neko uspešno i vrati, daje novu notu uživanju u muzici dok se pleše. Rečeno srpski (ili bar nekim srodnim jezikom), padneš u sevdah (kô šljiva u g***o) i pustiš da te pesma odnese. 
Argentinski tango koji mi na ovim prostorima znamo jeste potomak libertanga. I kao što se može uživati u poeziji koja je oslobođena stiha, oslobođena ritmike, tako se može uživati u plesu koji te ne tera da misliš na tajming svakog koraka, na svaki pokret. Stoga se nemojte iznenaditi kada ugledate plesni par kako zatvorenih očiju (ako prostor na podijumu to dozvoljava) pleše “argentinac”. I ako mogu da dam jedan savet – savladajte osnovne korake i sledeći put budite vi deo para koji će uživati u argentinskom tangu.