Nakon što su opevali drum Kikinda-Bašaid, vragovi iz Dablina su spevali i pesmu o viskiju…
Juče pomenuh grupu The Dubliners, a tad sam rekao i da to nije ime koje se pominje samo u fusnoti. Red je da odužim prisećanjem na kraljeve irskog folka. Učinili su toliki uticaj na britansku rock scenu da će o tome kompetentniji morati da kaži više, i to tek nakon što se štogod pomuče da izvuku na površinu dovoljno činjenica.
Na početku tek kućni bend paba O’Donoghue’s u južnom Dablinu, furiozna četvorka je ubrzo stekla široku popularnost… Ali, čekaj malo… Nije na meni da prepričavam biografiju Dublinersa. Tražite malo sami.
Najpre da pustimo malo muzike, a onda reč više.
Elem, The Dubliners… Družili smo se sa njima već, setićete se. Tada sam, tužnim povodom odlaska poslednjeg člana, napisao ove redove:
…Time se završilo jedno veličanstveno poglavlje muzike koja je svetu donela mnogo više nego što je od sveta uzela.
…i pogrešio. Čućete kako.
Baš je 2012. godina ona u kojoj bend The Dubliners prestaje da ima veze sa matičnim bendom… Jedan po jedan otišli član je bio kooptiran: Kelly je umro vrlo prerano, 1984. godine; Ciaran Bourke 1988; Ronnie Drew 2008. Poslednji koji je otišao na Neko Bolje Mesto je Barney McKenna, 5. aprila 2012. godine…
Preostao je jebeni showbiz: The Dubliners su imali prvi sledeći koncert trinaest dana kasnije, ako se ne varam, u Kopenhagenu. Imali su i dobar izgovor: pedeseta godišnjica rada grupe i, tobože, počast McKenni.
Pedeseta godišnjica rada grupe u kojoj član sa najdužim iskustvom nema ni 25 godina staža u grupi.
A počast poslednjem otišlom članu matične postave benda se iskazuje drugačije, bratijo.
No, to me podsetilo na onu prelepu baladu, ništa manje patetičnu.
Eh…
Наспидермија* је изгледа ендемска појава, но фармацеутска индустрија се не претрже око измишљавања лекова против тога, јер ајде бре, ко би то пио.
—-
* главни симптом је да с времена на време дигне поглед и каже “е, наспидер ми”.