Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jeste li bili u prilici da dangubite drndajući kontrolnu konzolu u avionu ili autu? Đavo će ga znati zašto, ali ako sam suvozač u autu u kome je prekidač električnog motora za spuštanje stakla smešten na vratima, ne mogu da odolim, uvek bar malo drndam prozor. 
Jes’ reklama, ali dobra.
Kišoviti dan je učinio svoje: borim se protiv dremeža vasceli dan, veće i noć i sad ću najzad da odustanem, samo da spustim fotku u štek.
Niti sam kuda išao niti šta pametno smislio. U neka doba mi se prohtelo da slikam kišu, pa sam pokušao to da učinim spram svetla ulične svetiljke, verujući da ću uspeti.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (211): 28. oktobar 2012.”
Da li znate ko je Ricky Hopper? Naravno da ne znate; nisam znao ni ja dok nisam zagnjurio prilično duboko u ovu priču. To je kućni prijatelj Roberta i Hannah Bush, u čijoj ćerci je prepoznao muzičkog genija i otkrio je svom drugom prijatelju. Aha, sad već zvuči poznato?…
Sredinom sedamdesetih, simultano u Njujorku i Londonu, čitava generacija je upala u kovitlac negacije imperijalnog kapitalizma. Bilo je to mnogo romantičnije nego što se dešavalo u jesen 2011. godine po Americi, a onda i po nekim drugim mestima na svetu: ti mladi ljudi su ikonografiju svog inata pronašli u raznim modalitetima panka. Ideja je uspela: u muzičkoj sferi je narasla do te mere da je bilo teško nametnuti neku drugu ideju najmasovnijoj publici. Valjalo je da se novajlije makar prikriju u pank ikonografiju ako su imale nameru da plasiraju svoje radove.
Novajlijama iz drugih priča je bilo teško tih godina. Među takvima je bila i jedna devojka kojoj je na vreme skrenuta pažnja na opasnost od tržišta čiji kapacitet za novajlije je apsolutno zavisio od odabranog žanrovskog izraza. Tako se desilo da je ona svoju intelektualnu nadmoć vešto upakovala u postmodernistički art-rock, sve sa baletom u mizanscenu. Odnos sa medijima je bio pragmatičniji: na televiziji i na naslovnim stranicama časopisa pojavljivala se obučena kao pank-zvezda, sve sa neverovatnim višebojnim frizurama, iako to realno nije bio njen stil. Da nije tako učinila, tržište bi je verovatno odbacilo, onalo stidljivu kakva je bila, i većina nas ne bi nikad ni saznala za nju… Eventualno bi se pridružila predugom spisku patetičnih stvaralaca koje danas nazivamo one hit wonders. Ulučilo se u jednu tačku mnogo veštine, solidno znanje, kao i zrno sreće da pomogne neko ko ima uticaj: bila je to formula početka jedne veličanstvene karijere.
Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 4: Beskonačno dugi san o Organonu”
Danas je 71. rođendan Hanka Marvina, legendarnog engleskog gitariste koji je svojim načinom sviranja uticao na celu generaciju muzičara. U to ime, prisećamo se jednog od najvećih izvođačkih majstorluka grupe The Shadows, pesme “Apache“:
Jesen, pa to ti je. Lopovi još uvek šetaju ulicama, a prost narod se sprema da se smrzava. Jebali smo ježa kad zagudi zima. No, važno da nam sleduje akademski prosperitet kakav svet nije video.
Tokom nedelje je osvanula vest da je Radivoj Mitrović, državni sekretar Ministarstva nauke, prosvete, tehnološkog razvoja i gubljenja vremena, izjavio kako očekuje da će u četvrtak (ovaj za nama, prim. Grba) na sednici Vlade biti usvojena strategija obrazovanja čiji je cilj da se do 2020. godine poveća procenat visokoobrazovanih sa 6,5 na 40%.
Ako sam dobro sračunao, po toj strategiji, od 2013. godine do 2020. godine, potrebno je da u Srbiji diplomiraju 340.742 osobe godišnje iliti negde oko 1363 osobe svakog radnog dana (proračun je zasnovan na stanovništvu od procenjenih 7.120.000 stanovnika u Srbiji bez Kosova i 250 radnih dana godišnje).
I šta sad? Hoće li se usvajanje te strategije posle referencirati kao uspeh vlade? Hoće li i ostali poći tim primerom? Na primer, hoće li sad onaj istinoljubac objaviti strategiju da Srbija do 2018. bude glavni kreditor Evropske unije, što će biti zasnovano na suficitima proisteklim iz strategije dostizanja statusa glavnog izvoznika tehnologije brzih pruga u svetu do 2017?
Nisam u četvrtak pratio vesti, nije me zanimalo da li je strategija zbilja uvedena ili nije, jer je verovatnoća ostvarenja ista bez obzira na to usvajanje. No, do mene je stigla informacija, a da je nisam tražio, da je na Vukajliji osvanuo prikladan poster.
U ovoj zemlji može da priča ko šta hoće. Predlažem da oprostimo konzumentima alkohola u radno vreme i skoncentrišemo se na ove što izgledaju kao da su trezni.
Dan mrtvih, pa noć veštica ili obrnuto? Nikad nisam pohvatao kad se potonji “praznik” tačno održava i da li ima veze sa katoličkim praznikom. Ako neko zna, molim neka me prosvetli.
U međuvremenu, da vidimo šta to radi jedan što je vešt sa rekvizitima.
A, pa vidiš: nekome je i glava rekvizit. Ako, baš lepo: ima se, može se.
Nego, da li ja to dobro čujem? Da li jedan od klinaca koji beže kaže “U, bokte”?
Tokom jučerašnje šetnje, iskoristio sam priliku da se poigram svojim objektivom od 50 mm f/1.4. To je perfektno staklo za kreativno slikanje: zahteva da u scenu uđeš sa tačnom idejom kako šta treba da se vidi. Onda mora da usledi čestit zanatski postupak, jer ovaj mališa ne oprašta greške. Nije da sam baš hteo da tako jako ograničim polje oštrine kao na sledećoj slici, ali od nečeg moram da krenem u daljem istraživanju.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (210): 27. oktobar 2012.”
Jeste li vrnuli kazaljke sat vremena unazad? Niste? Šta čekate?
Ima li raspoloženih za debatu o (ne)celishodnosti ove mere?