Danas slušamo ekstravagancu: Ian Anderson gostuje na sceni uz legendarni italijanski prog rock sastav Premiata Forneria Marconi. Život je džudo… uh, čudo.
Month: November 2012
Obrada u 13: Plava trava osmeha mog
Bitna podvrsta koncepta obrade je čista, esencijalna… sprdačina
Današnja tema je takozvani bluegrass. Za one koje mrzi da čitaju Wikipediju, ili engleski ne znaju, radi se o podvrsti američke kantri muzike. “Bluegrass je mešavina škotske, irske i engleske tradicionalne muzike, dok je na nju kasnije uticala i muzika Afro-Amerikanaca, uključivanjem džez elemenata”, piše Wikipedia, sve mrtvo ozbiljno. Priča nastavlja da se odvija u tom smeru, tu je bendžo, bazični instrument, kao i ostali (uglavnom akustični žičani) instrumenti, stil pevanja, glavni pripadnici… ma sve redom.
E tako. Sada, pošto znate šta je bluegrass, da vidimo kako izgleda kad bluegrass superbend svira nešto toliko poznato da nemam nameru da original postavljam:
Uprkos tome što bi analiza pokazala da se ovde radi o sistemu vrednom poštovanja (odlične promene ritma, bezuslovno sjajni muzičari), meni je ovo toliko smešno da ne mogu da poverujem da neko ovo radi ozbiljno. A tako je, ozbiljno iz sve snage. Oni se trude, sa čela sliva se znoj… a ja se ubijam od smeha.
I baš zbog tog smeha, kao i zato što je postavljena obrada instrumental, stavljam ovde još jednu bluegrass obradu, opet super poznatu, no ovog puta uživo:
Na snimku se jasno uočava veselost benda. To verovatno znači da sam bio u pravu, treba se smejati u tom kratkom vremenskom periodu dok se sluša (ili makar pomisli na) bluegrass.
Uz upozorenje da nikako ne pomišljate na bluegrass kada u prodavnici kupite brašno, dajem veselih pet zvezdica bluegrass narodu. Živeli! 
Anamorfne andrmolje
Taman pomisliš da si dobro video, kad…
Ljudsko oko je nesavršeno, o mozgu da i ne govorimo. Mozak voli da mu bude ugođeno, a onda pogled zasmeta da se nešto zaista vidi kako treba. Ali, to je već neka druga priča…
Jedna na dan (244): 29. novembar 2012.
Ahhhh! Pošip! Moj prekrasssssni!…
Priča je, zapravo, veoma jednostavna. Moj stari drugar, u krugovima Suštine pasijansa poznat pod nadimkom ‘poZZdravljač’, bio je poslom u Zagrebu. A tamo nije dangubio, nego je doneo par butelja nečega što ću ja najradije opisati pleonazmom “fenomenalni Pošip”. Da sam ciničan kao što više ne želim da budem, udario bih mak na konac, pa rekao kako to nije Pošip iz Čare. Ali jeste sa Korčule, iz Blata, i ovaj Pošip nije ništa manje fenomenalan od onog koje pamtim, a to je bilo jedno od meni najdražih belih vina koje sam u životu pio, nekad davno. Ovo vino je zaslužilo da bude fotografisano.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (244): 29. novembar 2012.”
Jen prelazi granicu
Za potrebe ove priče Jen ipak neće preći granicu. Bar ne političku.
– Jednu kartu, molim.
– Ma, daj sklanjaju tu kantu, @#$zda li v#$%%$etinu da se nosi$&#%@! Šta ste rekli? Kartu, a?
– Da, ja…
– Kartu, da. Ček malo. Vidi ovog s konjem. S konjem, bre, u centru grada! Heb’o te onaj ko ti dade volan! Kol’ko karti? Jednu, a?
– Da, jednu, ja…
– Ček sad… A… O, pa to ste Vi, Đurađe Talaševiću, koordinatoru programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala! Otkud Vi u javnom prevozu?
– Čujte, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone, ako možete malo tiše, jer sam ilegalno izašao s posla, pa nisam ni službeni auto uzeo. Znate…
– Ne može tiše. Kad ste mi davali ovu masku vozača autobusa GSP-a mislio sam da ću moći vazdan da psujem. Al’ vraga! Po propisima ne smem ništa ni da pričam. Kô da sam robot neki, bre, jebote!
Karlo Veliki (kad je bio mali)
Danas slušamo sjajnu numeru iz opusa grupe za koju ne mogu naglas da kažem da mi je omiljena, jer niti sam odrastao na muzici Steely Dan niti je to dominantni stil muzike u mom zahvatu kao slušaoca… Ali, malo je onih čiju muziku danas slušam radije nego kad je reč o bilo čemu iz opusa grupe.
Cela priča za jedan minut…
Još samo dvajes’ tri dana do smaka sveta, pa reko’ da se prisetimo kako je to izgledalo od nastanka do danas.
Što bi rekao moj pokojni nastavnik Ivica “od majmuna do AVNOJ-a”, samo još pre i još posle.
Jedna na dan (243): 28. novembar 2012.
Stilska vežba, kao pre 35 godina u fotolaboratoriji…
Pripremam se za jednu ozbiljniju sesiju, valjaće mi da smislim i neko pametnije osveljenje, pa sam hteo da isprobam neke tehnike u postprodukciji, za šta mi je bila potrebna scena mrtve prirode. Postavio sam tamni hamer, poređao nekoliko predmeta, ama šta mi je prvo dopalo ruku, pa se malo poigrao – najpre u toku slikanja, a zatim i u postprodukciji…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (243): 28. novembar 2012.”