Недеља је, и некако су ми се изјаловила два послића која сам мислио да урадим данас, да бих сутра-прекосутра могао да зазјавам по граду док поштен свет (и поштена интелигенција!) ради. Ал’ цврц, са све опом и гевезен зајном, није то гравитација па да је не гасе недељом. Мој алат је тамо негде неко угасио, или ставио да се афтамацки закључава, свеједно, ово је из нехата испао дан за хватање зјала, ментални карате на мале голиће, и исправљање кривих Дрина.
А Дрина, другови, јесте крива. И томе треба стати на пут – и онда тим путем преко моста. Или бар прочитати… хјој, куд ја одох. Крива је Дрина, пушио сам зато Беста док нисам нашао…
Ахм. Забуњивај завесу, светла, тон, испочетка.
Није статистика најкривља. Није ни Дрина. Има још тзв. наука или тзв.
дисциплина које су много кривље, а статистиком се јадном служе као топузом. Нпр климаватологија, која статистику користи и за борбу прса у прса (“нашим критичарима не ваља методологија!”) и за дугу рововску борбу (зато поодавно немамо локалне податке – сад ми је најближа станица 100 км од куће, у прошлом веку је била на 6км и погађали су много боље – а зашто су укинуте локалне станице, сметао вишак података?).
Али није ми то на мети данас, него психијатрија и стокхолмски синдром. Зачудо, почело је у поприлично мирној земљи, са скроз домаћим особљем (домаћи криминалац, таоци, полиција, тим психијатара), и са обичном опсадом банке. Пљачкаш је уљудно поступао са таоцима а није се либио да пуца у мурију (два ранио, замало да буде горе). Мурија била нервозна јер је баш та банка, баш тих дана, требало да им исплати плату. Таоци проведу пет дана бојећи се да се не нађу на погрешном месту ако споља припуцају, а јасно им је да професионални кримос нема разлога да пуца у таоце док не дође баш до густог, а то густо ће направити полиција. И миц по миц таоци почну да навијају за криминалце.
Проблем је у томе што за ништа од овог нисмо знали, јер је то ипак мала пљачка банке у тамо неком Стокхолму. Израз “стокхолмски синдром” смо чули касније, кад су неки Палестинци држали неке друге таоце.
Пошто тај запад има те тзв. уравнотежене медије, где се увек чује и друга страна, таоцима се тек тада, кад су постали таоци, пружила прилика да чују другу страну коју нису бирали тамо неки, која није из уста некаквог представника, него право са извора. И видели понешто доказа да оно што су знали, нису баш знали него су само мислили да знају. Догађа се то, пукне пред очима, чим ухватите пропаганду своје стране како лаже и има кратке ноге.
А онда ту прискочи психијатрија и вели да им није замерити што су променили мишљење, нису они криви, то је стокхолмски синдром. Они су сад, знате, малко имбецили и не умеју да размишљају својом главом, ал’ то ће их проћи, видећете да ће се они ипак приклонити званичном мишљењу. Не брините, ми знамо шта они у ствари мисле.
Све то за случај да таоци реше да мало причају како је било, шта су видели, шта су чули.
Тврдње да је психијатрија одувек била оруђе власти, да су се у лударе затварали дисиденти, незгодни престолонаследници, да су психијатри напросто већи пацијенти од пацијената јер се тиме баве да би могли да буше људима главе, поливају их леденом водом, пуштају им струју, држе их у сензорној изолацији, на дрогама… сав тај лет изнад кукавичјег гнезда се побија тврдњом да се то одавно више не ради.
Па јесте, данас имају боље методе.