Danas slušamo ekstravagancu: Ian Anderson gostuje na sceni uz legendarni italijanski prog rock sastav Premiata Forneria Marconi. Život je džudo… uh, čudo.
Day: November 30, 2012
Obrada u 13: Plava trava osmeha mog
Bitna podvrsta koncepta obrade je čista, esencijalna… sprdačina
Današnja tema je takozvani bluegrass. Za one koje mrzi da čitaju Wikipediju, ili engleski ne znaju, radi se o podvrsti američke kantri muzike. “Bluegrass je mešavina škotske, irske i engleske tradicionalne muzike, dok je na nju kasnije uticala i muzika Afro-Amerikanaca, uključivanjem džez elemenata”, piše Wikipedia, sve mrtvo ozbiljno. Priča nastavlja da se odvija u tom smeru, tu je bendžo, bazični instrument, kao i ostali (uglavnom akustični žičani) instrumenti, stil pevanja, glavni pripadnici… ma sve redom.
E tako. Sada, pošto znate šta je bluegrass, da vidimo kako izgleda kad bluegrass superbend svira nešto toliko poznato da nemam nameru da original postavljam:
Uprkos tome što bi analiza pokazala da se ovde radi o sistemu vrednom poštovanja (odlične promene ritma, bezuslovno sjajni muzičari), meni je ovo toliko smešno da ne mogu da poverujem da neko ovo radi ozbiljno. A tako je, ozbiljno iz sve snage. Oni se trude, sa čela sliva se znoj… a ja se ubijam od smeha.
I baš zbog tog smeha, kao i zato što je postavljena obrada instrumental, stavljam ovde još jednu bluegrass obradu, opet super poznatu, no ovog puta uživo:
Na snimku se jasno uočava veselost benda. To verovatno znači da sam bio u pravu, treba se smejati u tom kratkom vremenskom periodu dok se sluša (ili makar pomisli na) bluegrass.
Uz upozorenje da nikako ne pomišljate na bluegrass kada u prodavnici kupite brašno, dajem veselih pet zvezdica bluegrass narodu. Živeli! 
Anamorfne andrmolje
Taman pomisliš da si dobro video, kad…
Ljudsko oko je nesavršeno, o mozgu da i ne govorimo. Mozak voli da mu bude ugođeno, a onda pogled zasmeta da se nešto zaista vidi kako treba. Ali, to je već neka druga priča…
Jedna na dan (244): 29. novembar 2012.
Ahhhh! Pošip! Moj prekrasssssni!…
Priča je, zapravo, veoma jednostavna. Moj stari drugar, u krugovima Suštine pasijansa poznat pod nadimkom ‘poZZdravljač’, bio je poslom u Zagrebu. A tamo nije dangubio, nego je doneo par butelja nečega što ću ja najradije opisati pleonazmom “fenomenalni Pošip”. Da sam ciničan kao što više ne želim da budem, udario bih mak na konac, pa rekao kako to nije Pošip iz Čare. Ali jeste sa Korčule, iz Blata, i ovaj Pošip nije ništa manje fenomenalan od onog koje pamtim, a to je bilo jedno od meni najdražih belih vina koje sam u životu pio, nekad davno. Ovo vino je zaslužilo da bude fotografisano.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (244): 29. novembar 2012.”