Sezona utakmica sedeće odbojke je u punom jeku. Ali kao za inat, u subotu uveče nisam mogao da prisustvujem utakmici u Kikindi od početka. No, utakmica se razvukla na pet setova, pa sam dobio svoj deo (nećetedameprevarite); i vredelo je, utakmica je bila sjajna. A i Marinku laknulo kad sam se vratio i preuzeo fotoaparat od njega; on je bio dostojna zamena za mog odsustva.
Sala u kojoj je igrana utakmica između OKI “Feniks” i IOK “Borac” iz Banja Luke nije velika, ali je makar čestito osvetljena, pa se lako slika (ako znaš kako). Iz svog dela korpusa fotki sa utakmice, izabrao sam jednu i odlučio da je napravim da izgleda kao da je skenirana iz starih novina:
Sedeća odbojka je zapanjujuće dinamičan sport, ni blizu onome što biste mogli pretpostaviti ukoliko nikad niste prisustvovali nekoj utakmici. Sebi u zadatak redovno dajem da uhvatim tu dinamiku, što postižem slikanjem iz maksimalno uljudne blizine i malo sporijom ekspozicijom (recimo, 1/30 s). Na ovoj fotki, postigao sam manje-više sve što sam zamislio; da bi bilo bolje od ovoga, potrebna mi je oprema koju nemam i prostor koji je mnogo veći od ovog. No, svejedno…
Presuda: mišn akomplišd. 
Moglo je i gore, što kažu fizikalci na utovaru brašna. Malčice sam se dvoumio na početku, dok sam još tražio profil obrade, ali sam najzad presudio po kratkom postupku, birajući prvi efekat koji mi se učinio realnom slikom.
Idemo dalje… 
Не каже се “физикалац на утовару” него “погонски аутоматичар за транспорт”. Како аутоматичар? Па лепо, притиснеш дугме, а џак аутоматски слеће на раме.
Ah, namerno rekoh “na utovaru brašna“, ima tome jedna priča…
U leto 1986. godine, radeći preko studentske zadruge, bio sam poslat da pomognem na utovaru brašna u lokalnom mlinu; falilo ljudi jer su neki bili na godišnjem odmoru. Moj posao, kao i posao većine drugih, bio je da na kolicima dopremam džakove koji su bili složeni na nekom od četiri sprata skladišta i bacam ih u rupu na podu ispod koje postoji limeni levak (setite se stana u filmu “Mi nismo anđeli” – e, upravo to). A dole, u prikolici kamiona ili traktora, bio bi jedan od “stalnih” fizikalaca koji je sam primao džakove koje bacaju petorica i vešto ih slagao na mesto, velikom brzinom. Svirnuo bi na namontiranu zujalicu kad treba usporiti da se kamion pomeri, čemu smo otprilike znali trenutak. Svirnuo bi i pred kraj drugim signalom: onda bi nastupila pauza od nekoliko sekundi dok svi džakovi siđu niz levak, a onda bi on svirnuo n puta za n džakova, koliko još treba…
Stalno sam se pitao kako ti ljudi uspevaju da istovemeno brzo slažu teške džakove i broje ih besprekorno tačno. E, pa ne broje, nego su tačno znali kako da slažu na osnovu vrste prikolice i ukupnog broja džakova koje treba utovariti; broj se sam pravio. Predradnik mi je rekao da za preko dvadeset godina što radi na tom mestu nije imao iskustvo niti je čuo da je neko od fizičkih radnika na utovaru brašna pogrešio za jedan jedini džak. A za petnaest radnih dana koje sam tamo proveo, nisam uspeo da provalim taj njihov sistem…
E vidiš, uzrečica tih ljudi je bila “moglo je i gore”.
Posle utakmice sam se baš tako i osećao, kao “погонски аутоматичар за транспорт” posle 5 šlepera brašna …