Odneo nas je đavo ovako lenje i neradne. Čak i simboli rada padaju.
Kretao sam se ulicom i imao šta da vidim: kao što je to običaj u mojoj varoši, komunalne službe čekaju novembar, vreme koje je kalendarski dovoljno sigurno da će obezbediti kišu, kako bi pokrenule neka iskopavanja. Ima tu one iskonske ljubavi prema blatu, mnogo nam nedostaje otkad je cela varoš asfaltirana još sedamdesetih godina prošlog veka, pa se duševna žudnja kompenzuje blatom sa naslaga zemlje u prometnim raskrsnicama.
Međutim, vraga: rupa je već zatrpana, a znak za radove na putu srušen. Tuga u sirovom obliku; tuga kao takva. Eh…
Razmišljao sam o tome da još zasivim sliku i još je oteram u zlo od kontrasta, jer bez obzira na svu banalnost ove scene, simbolika me je pogodila. No, računam da je i ovako dovoljno, bez ulepšavanja i bez pokušaja da kažem išta više.
Presuda: mišn akomplišd. 
Šetnja ulicom treba ponekad da se svede na naturalističku predstavu simbola koji nas okružuju, posebno ako oni dobiju neki posebni kontekst. Fotografija može da bude dokument, prosti zapis o nekoj pojavi, ali može da bude i sredstvo saopštavanja poruke koja u realnom svetu možda i nije baš toliko očigledna. Ta disciplina fotografije je teška za istraživanje, ali verujem da vredi truda. Valjalo bi da se više pozabavim kretanjem po okolini i da tražim scene poput ove.
To je dobra ideja.
P.S. Sledeća dva izdanja serijala “jedna na dan”, a možda i cela tri, kasniće iz razloga više sile. Očekujte retroaktivni kontigent krajem nedelje ili tokom vikenda.