Smanji brzinu.
Ovog puta, u nadoknadi koja je nastala samo zato što sam odlučio da spavam ponekad (o, vot a dekadenci, indiid!), predstavljam rad od pre nekoliko dana koji sam tek maločas uspeo da obradim onako kako sam zamislio kada sam fotku napravio. Reč je o jednoj sesiji koju sam izveo na jednom lokalnom groblju, nakon što sam nekoliko meseci razmišljao kako da izvedem to.
Možemo mi sada da debatujemo kako je groblje isuviše morbidna tema za foto-istraživanje. Moje iskustvo, jer sad već mogu da pričam o nekakvom iskustvu, govori drugačije: osim što se uz malo pažnje da svetlo bude dobro tempirano dolazi do zanimljivog objekta za rad, groblja takođe pričaju neke čudne, pomalo groteskne, a najčešće zanimljive priče. Na tim spomenicima pronalazim mnogo dokaza o licemerju, taštini i samoljublju. Otkrivam i mnogo tragova koji dokazuju da je industrija tuge veoma unosna. A otkrivam i nekakve neobične istorije o kojima ne znam ništa, te neke sopstvene zamisli trpam u neke priče koje izmišljam dok se krećem onuda.
Koju priču bi mogle da ispričaju ove kamene ploče?
Presuda: mišn akomplišd. 
Istina, nisam završio obradu cele sesije, ali ova je već bila viđena za svrhu, pa sam je juče obradio baš tako kako sam zamislio. Dve su varijable bile u igri tokom obrade: najpre, pitao sam se da li da uklonim žice u pozadini, tobože smetaju. A onda sam ukapirao da ne bih postigao ništa pametno; štaviše, ovako postoji neki blesavi utisak fizičke veze između nadgrobnih ploča, ne samo činjenicom da je reč o porodičnoj grobnici. Druga varijabla, oko koje sam se dvoumio doslovno do poslednjeg časa, jeste ta jaka vinjeta koju sam dodao. Bez namere da povlađujem onima koji vole vinjete niti da se pravdam onima koji ih ne podnose, ovde je odlučio jedan posebni detalj. Elem, gradijent koji sam ostavio širim nego što je to uobičajeno ispade prilično zanimljiv kontrateg jakom kontrastu i bezbojnom prvom planu. Dodatno, pomaže da se probiju ti detalji trećeg plana (žbunje, kuća, drvo) i ravnoteža je postignuta tamo gde sam najmanje očekivao.
Idemo dalje. Slede foto-izveštaji sa jedanaestog jazz&blues festivala u Kikindi.
Jel’ Melino? 😉
Železničko.
Čoveče! Ama, divim ti se.
Gde rudariš vreme?
Meni 24 h malo. Selim se na drugu planetu koja ima duži dan… a bogami i noć. 🙂
Uzgred, za manje od 7 sati ću proći pored pomenutog groblja.
Idem u lov, a zborno mesto je u 7:15 na Mokrinskom drumu, kod Ileta Latinovića na “farmi kerova”, na pljunomet iza skretanja za Oluš.
За случај да је Грба заборавио, да га цитирам:
“Пошто недеља има само седам дана и викенд, а дан само 24 часа и ноћ…”
Hvala, Komšija, na uletanju: tačno je, upravo taj recept koristim. Odričem se spavanja, jer samo to je preostalo. Ne mogu baš da se pohvalim da mi to mnogo prija, ali šta da radim sa ovom svojom ludom glavom kad me interesuje više stvari nego što mogu fizički da postignem…
Pok’o Kalaba, ne zamerite na ispravci. 🙂
U prethodnoj mojoj poruci treba: na NAKOVAČKOM drumu a ne na mokrinskom.
Ženo Ružo… 🙁
A ja taman da reagujuem, nego sve se mislim, šta ja znam, ima ljudi koji mogu da pljunu daleko, pa bolje da ne opovrgavam…
Pa dobro, kako se ono kaže, pogreši i slon, a kamoli tigar… Tako nekako… Uh, dovde 😆
Negde u Srbiji, ranih devedesetih:
Tibi: …radedu…
Ja: Nije radedu nego radu.
Par dana kasnije:
Tibi: …mislu…
Ja: Nije mislu nego misledu.
Tibi: E moj Bule, pogreši konj a ne magarac.
The end.