Džaaaaaazzzzz….
Došlo doba za jedanaesti Jazz & Blues festival u Kikindi (detalji ovde). Ove godine samo tri dana i nema velikih headlinera kao prošle godine, kad ih je bilo, oh-joj, na svu volju. Ali, ima razlike i za toliko da je moje naoružanje za pohod festivala jače nego lane, kad sam se mučio sa ISO 400. Ovog puta, pak, ISO 800 je bio start, a gurao sam čak do ISO 6400, kao recimo na ovoj slici:
Nije da sam baš hteo da slikam u ISO 6400: iskustveno se držim granice od ISO 1600 i znam da mi je to dovoljno. No, eksperimentisao sam nešto za vreme pauze i zaboravio da vratim na ISO 800, koji je bio aktivan tokom večeri; i sad mi je drago što je tako ostalo, jer mogu da proverim svoj stav da mojim aparatom uopšte ne treba slikati u toj osetljivosti.
Pa, pokazalo se da i nije tako loše. Granica smetnje za toliku količinu šuma nije baš povoljna, ali “ako se mora”, tada ima načina. Kad se eksploatiše ovako na vebu, šum je praktično neprimetan. Revidiram stav: ISO 6400 može da bude opcija, pogotovo ako ima vremena za eksperiment.
Presuda: mišn akomplišd. 
Imao sam nameru da angažujem neki spoljni program za skidanje šuma, ali to na kraju nisam uradio kad se pokazalo da je šum na 2000 piksela sasvim prihvatljiv. Nastaviću da eksperimentišem sa kombinacijama osetljivosti i sledeće dve večeri; prilika je zbilja jedinstvena.
Idemo dalje… 