A sad ona koju sam sinoć odložio…
Izgleda, ponekad mi je potrebno da se prisetim u kakvom svetlu mogu da radim sa objektivom od 50 mm f/1.4. Sva je istina da nisam savladao to fantastično stakalce i da mi je potrebno više prakse. Prisećam se da bi trebalo izbegavati potpuni otvor blende kad je objekat blizu, nego je bolje ići na f/2, pa kompenzovati svetlo u aparatu, ako je već dovoljno da bude tamno. E, pa tako i bi ovog puta…
Da ne bude nejasnoća: nisam podbacio sa svetlom, nego sam lovio granično niski volumen osvetljenja; što bi ono rekli u Microsoftu, it’s not a bug, it’s a feature. 
Glavni trik sa jako otvorenom blendom je u tome što dubinska oštrina postaje jako mala, pa verovatnoća greške raste (pogotovo za nas koji gledamo u tražilo sa cvikerima na nosu). A ako je objekat blizu, da ne kažem na odstojanju za makro, tada pomeranje od jednog centimetra nakon fokusiranja znači čistu propast. Tako je bilo ovog puta: od devet ekspozicija, četiri su očigledna škart fokusa – tačnije, beše to moje mlataranje aparatom.
Presuda: mišn akomplišd, uz belešku. 
Beleška: sledeći put obriši prašinu pre fotografisanja sitnih predmeta… No, dobro. Već neko vreme sam se kanio da napravim baš tamnu fotku ovog svog mesignanog zeca, pa mi pad na pamet da se pozabavim svojim nedolično zapostavljenim stakalcem. Nije da nije: taj objektiv je moja VIP ulaznica za low key fotografiju, što je tema koja me veoma zanima.
Imaću čime da se bavim kad zagude snegovi.