Ahhhh! Pošip! Moj prekrasssssni!…
Priča je, zapravo, veoma jednostavna. Moj stari drugar, u krugovima Suštine pasijansa poznat pod nadimkom ‘poZZdravljač’, bio je poslom u Zagrebu. A tamo nije dangubio, nego je doneo par butelja nečega što ću ja najradije opisati pleonazmom “fenomenalni Pošip”. Da sam ciničan kao što više ne želim da budem, udario bih mak na konac, pa rekao kako to nije Pošip iz Čare. Ali jeste sa Korčule, iz Blata, i ovaj Pošip nije ništa manje fenomenalan od onog koje pamtim, a to je bilo jedno od meni najdražih belih vina koje sam u životu pio, nekad davno. Ovo vino je zaslužilo da bude fotografisano.
Iznošenje Pošipa na sto je bilo pravo iznenađenje, jedno od prijatnijih u poslednje vreme. Bilo je iznenađenje i to što je Cicika napravila fenomenalnu pitu… A nije bilo iznenađenje to što sam ja već jeo, pa sam jedva mogao da zinem… Ali, to je već neka druga priča…
A kao da sam predosetio, kad sam pri polasku od kuće pakovao fotoaparat u torbu, odlučio sam da na njemu ostane namontiran objektiv od 50 mm, a veliki objektiv je ostao kod kuće. Eto, ima neke pravde i u slučajnostima, jer to sjajno stakalce je bilo optimalno za ovaj snimak. Uočite dubinsku oštrinu koja je učinila da već grlić butelje bude mutan (fokusna tačka jebila na etiketi), na stranu pozadina. Tu nije bilo naknadnih editovanja! Blenda f/1.8 je bila dovoljna za taj efekat.
Presuda: mišn akomplišd, ama sa dugom i pet zvezdica! 
Nemam šta veliko da pričam. Uživam još uvek, skoro tri sata posle poslednjeg gutljaja tog besprekornog vina. A fotka, eh, pa izvinjavam se: nisam ništa naučio; znao sam šta treba da uradim. Ali, velim: kad vino ima lice, onda čovek mora da ga fotografiše. Prepoznavanje te obaveze je dovoljno za dosezanje cilja u danu koji je za mnom.