A danas slušamo muziku iz rock bukvara.
O ovome što ste čuli i videli imalo bi šta da se ispriča. Peter Green je tragična žrtva prljavih droga, a demoni koje je navukao na sebe (tačnije: u sebe) prate ga i dan-danas. Pad tog veličanstvenog gitariste je jedna od najtužnijih priča u istoriji rock’n’rolla. Pojavljuje se tu i tamo, ali to je senka od čoveka koji je nekad bio.
Doći će vreme kada ćemo ispričati tu priču i dati omaž majstoru onako kako on to zaslužuje. Zasad, kao što rekoh, prelistavamo bukvar.
Наравоученије из ове лекције је да су сви државни, а и комерцијални, медији из тог времена наметали свој формат. Зато су песме скраћиване… ова би требало да траје девет минута и две секунде.
Тадашњим рокерима се вечито постављала та двоумица, да се појавим у скрнавом & скраћеном издању, или да се не појавим уопште? У овом случају су им бар пустили воду у базен, тј пустили их да одсвирају, а не само да глуме на плејбој… плејбек пред некаквим апстрактним кулисама, како је иначе био обичај тада.
Dakako, svestan sam da ovo što sam okačio nije puna verzija te pesme. Pravo da ti kažem, nisam se nešto ni trudio da je nađem, jer mi je bilo samo do rifa ovog puta. Nije da nije, mogao sam bar pošteno da prokomentarišem (kad već nisam okačio onaj deo koji na srpskom ima radni naziv “Umrla je majka palog borca”). Ali eto, nisam. Šgjz.
Овако је исто документарац као што би био и онако, само се мало другачије чита. Бар сам имао шлагворт да се подсетим како онда, у ствари, нисмо на тевеу (био он Бибиси или Ертебе) ни могли да видимо свирку, све до ко зна кад – него су се правили бајаги спотови (а понекад и не бајаги, било је ваљаних радова) у нивоу оног што је могао да направи било који кино клуб. Или, још горе, довукли би бенд у празан студио, и дали им да фолирају као да свирају – гитаре без појачала, бубњар без пола батерије, понекад само са палицама без ичега…
Ето, документарац из нехата 🙂