Legenda kaže da su dvojica “krivaca” za formiranje britanske rhythm’n’blues muzike, grane koja je evoluirala u najbolji rock’n’roll šezdesetih i kao bumerang se vratila u Ameriku u vidu stihije koju danas nazivamo british invasion. Ajd sad, izvesno je da pometnju nisu izazvala samo dvojica, ali jedna stvar je notorni fakat: ceo London je prepričavao koje je singl-ploče John Mayall doneo pretprošle nedelje iz Amerike i onda su sledile rasprave da li je kontigent koji je doneo Manfred Mann zapravo zanimljiviji.
Eh, gde se to završilo, ko je mogao da pretpostavi… U Kaliforniji!
Ovo mora da se sluša glasno.
Ako me je John Mayall ikada ičim oduševljavao, bilo je to očijukanje sa žanrom u kome gospodski maniri i visoko producirano instrumentalno preseravanje nemaju šta da traže, pri čemu je on baš na taj način, svima u inat, realizovao muziku koju je stvarao. Zaista, pokušajte i sami: pronađite bilo koga u bilo kom derivatu blues i r’n’b muzike šezdesetih i uporedite njegovu muziku sa onom koju su pravili The Bluesbreakers. Džaba ćete se mučiti: nema poređenja. Niko nije pravio muziku kakvu je pravio John Mayall.
U duhu pametnog čoveka, Mayall je tražio prostor da svoju muziku razvija sve dalje. To džezerima lako uspeva. Međutim, poimanje bluesa na ostrvu je bilo svedeno na neke zadimljene klubove u kojima su mlađahni momci pokušavali da razumeju blues. To je greška, ako ćemo pravo, jer blues se ne razume, nego se oseća.
A onda je Mayall pokazao da se blues može i razumeti. Primer sam vam upravo dao na slušanje… I to je njegova najveća zaostavština. Ostalo je još da dođe na Nišville jednog leta, pa da nakrivimo kapu. 
