Danas slušamo ekstravagancu: Ian Anderson gostuje na sceni uz legendarni italijanski prog rock sastav Premiata Forneria Marconi. Život je džudo… uh, čudo.
Numera “My God” potiče iz klasičnog perioda grupe Jethro Tull, sa (danas legendarnog) albuma Aqualung (1971). Četvrti album grupe Jethro Tull beše delo koje je učvrstilo njihovu poziciju na sceni i otvorilo put za neka kasnija, ne manje važna dela. Iz ove perspektive, mi znamo da su Anderson i ekipa stvorili sopstvenu nišu na sceni. Uradili su to tako dobro da i dan danas uspešno eksploatišu tu priču. Bilo je meandriranja i raznih marifetluka, nije da nije, ali to je neka druga priča kojim ćemo se svakako pozabaviti kada za to dođe vreme.
A PFM, šta tek o njima reći? E dragi moji, imalo bi se šta ispričati, oho-ho. Počev od blesavog imena grupe koje je lako razumeti kad se utvrdi gde, kad i kako je bend sastavljen. Bilo je to za stolom u poslastičarnici “Markoni” u Milanu, smeštenoj preko puta muzičke akademije, gde je studentarija često svraćala na kafu… Ne, dragi moji, priča o imenu grupe na Wikipediji nije tačna, osim onog detalja: što je teže zapamtiti neko ime, to je teže i zaboraviti ga… Nakon uspeha u svojstvu pratećeg benda mnogih ozbiljnih muzičara (u prvom redu, bio je to Fabrizio De André), grupa se dala u progresivne vode – prosto jer je tako bilo moderno, a njihova interesovanja i kapaciteti su išli u tom smeru. E, a onda su Emerson, Lake & Palmer gostovali po Italiji 1972. godine, PFM su nastupili kao predgrupa na jednom koncertu i to ih je dovelo do ugovora za kuću Manticore Records, čija svrha upravo i jeste bila da pruži podršku jakim, a neafirmisanim bendovima na polju progresivnog zvuka. Bio je to početak jedne veličanstvene i bogate karijere…
A susret PFM i Iana Andersona? Bio je to jedan zanimljiv koncert u slavu progresivnog rocka, žanra koji je preživeo na nekim mestima za koja se čovek ne bi nadao…