Na današnji dan pre tačno 70 godina, rođen je Jimi Hendrix, najveći instrumentalista u istoriji rock muzike. U svojoj izuzetno blistavoj, mada bolno kratkoj karijeri, okrenuo je svet naopačke, pustio na nas ljubičastu izmaglicu, opevao ljubav, samoću i frustraciju, napisao neke od najlepših muzičkih fraza dvadesetog veka, svirao u susret Suncu, pronašao lek za besmrtnost. Ali nije pronašao lek protiv oblapornih kompanija i to je platio glavom.
I utuvite već jednom da Jimi nije umro od droge. U času kad mu je patolog našao više od pola litre vina u dušniku, bio je stone free duže od dve godine. To beše i opevao.
A svet će ostati u nedoumici kako je odsvirao sve te tonove bez ikakve opreme osim one koju je svako mogao da kupi u prvoj bolje opremljenoj prodavnici za oko 350 dolara: standardni Stratocaster za dešnjake na kome bi okrenuo žice i svirao ga levom rukom, klasično lampaško pojačalo Marshall od 100 W, wah-wah pedalu (ponekad) i jedan ili dva kabla od gitare do pojačala. Navodno, ostalo je još dvanaestak tonova koji nisu razrešeni, jer niko nije uspeo da ih replicira.
U slavu velikog muzičara, danas još jedna numera, ovog puta iz violine najprominentnijeg poštovaoca opusa Jimija Hendrixa.
Nigel Kennedy je vrlo ozbiljan kad poredi Hendrixa sa Bahom. Čak, jednom je izjavio kako mu Hendrixova muzika neverovatno pomaže da se koncentriše dok priprema ključne koncerte.
Često slušam Hendrixa i skoro uvek se pitam: da je preživeo do danas, kakvu muziku bi stvarao? Uveren sam da bi lice popularne muzike bilo drugačije da je Jimi Hendrix pregurao sedamdesete… Sledećeg marta, očekuje nas objavljivanje materijala za koji smo znali da postoji, ali nismo znali kad će osvanuti: to su eksperimenti koji bi mogli da mi daju neke od odgovora.