Svet je tvoj

Danas slušamo nešto na šta me je podsetio Marinko… Najbolji bend kanteberijske scene u akciji: Caravan. Poslušajte pažljivo.

“Ali, rekao si da puštaš najbolji bend kanteberijske scene! Očekivali smo Soft Machine!”

Da, rekao sam. Dragi moji, svi vi koji mislite da je Soft Machine najvažniji bend kanteberijske scene, meni je jako žao što ne mogu da se složim sa vama… Ali, čekaj malo… Ne, nije mi žao.

Boktemazo, ima barem pet-šest godina, ako ne i više, da sam pomislio na ovaj bend. A kad sam poslednji put slušao Waterloo Lily (1972), ne bih mogao da se setim ni pod pretnjom. CD je verovatno crkao, bio je to rezanac bugarskog porekla, kupljen davno ispred SKC-a u Beogradu… Sećate li se tog niza tezgi u Resavskoj?… Godinama nam je to bio jedini suvisli izvor muzike. Uh…

Ko će znati šta bi bilo da baš nikad tako nije bilo… Uglavnom, pojam “kanteberijska scena” je važan za razumevanje zbivanja u progresivnim strujama ostrvskog rocka. Bio je to prvi progresivno orijentisani blend (baš da ne kažem – mešavina) stilova koji je izrodio velike muzičare koji se danas smatraju institucijama: Robert Wyatt, Steve Hillage, Kevin Ayers, Daevid Allen… Neosporan je i snažan uticaj na celokupnu britansku scenu, a potom i šire, prevashodno na tokove u Evropi ranih sedamdesetih, poput nekih ogranaka krautrocka – mada se i dalje vode diskusije ko je tu, da izvinete, koga…

Grupa Caravan je tu imala ulogu katalizatora, ako mogu tako da se izrazim (ili bar ja tripujem da je to bilo tako). Kao i kod svakog drugog stila koji nikad nije bio strogo omeđen, recimo u maniru free jazz formi, kanteberijski rock je oličen velikim personalnim fluktuacijama i neprekidnim traganjem za nečim što će opredeliti veliku sliku. Baš u slučaju grupe Caravan, te velike slike nikad nije bilo; budete li čuli njihove radove do 1975. godine, koji su zapravo jedini bili relevantni, zbuniće vas šarolikost. Ako vam tako bude lakše, posmatrajte taj opus kao eklekticizam, a ne kao izgubljenost, jer priča o tom bendu drugačije ne može da se objasni. Matore drtine su i dalje aktivne, koliko vidim. Šta danas rade, pravo da vam velim, nisam siguran da bih želeo da saznam. Meni i dalje ostaje omiljeni album sa kog me Marinko upravo pozdravlja.