Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ne spadam u perverznjake koji vole da zaviruju kroz tuđe prozore, daleko bilo; ne okrenem glavu ka unutra ni kad je na izvol’te, a kamoli da se trudim. Nego bejah parkirao auto na parkingu ispred jednog zida i ovaj prozor se našao tačno ispred mene. Nisam mogao da odolim: toliko je ružan da je zapravo privlačan.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (215): 1. novembar 2012.”
Vest o smrti prijatelja je do mene stigla sa priličnim zakašnjenjem. Ali to nije smanjilo njene posledice.
Kao klinci smo počeli da se družimo jer su nam se družili roditelji, a vremenom smo postali i “nezavisni” od matorih. I mada nijedan od nas dvojice nije jedinac, jedan smo od drugog (a ne od braće) učili prve korake na skijama i klizaljkama, kako se drži stonoteniski reket i vazdušna puška,… Zajedno smo spoznali mogućnosti VHS-a, zajedno se upoznavali sa filmovima Čarlija Čaplina,… Njegovim gostovanjem u “Kockici” sam se hvalio kô da sam ja bio na televiziji.
Teško da sad mogu da utvrdim kad smo počeli da proređujemo druženja. Interesovanja su nam se razilazila. Njega kopačke, mene tastatura. Njega automobili, mene knjiga. Tako sam negde neprimetno i izgubio bilo kakav kontakt s njim. Dok iznenada nisam saznao da se skrasio spoznavši da ako već mora da visi u kafiću, onda je najbolje da bude njegov vlasnik.
Vreme i “internetizacija društva” nas teralo sve dalje jednog od drugog. Jedine informacije o njemu koje su dolazile do mene bile su preko Fejzbuka. 
Kad mu je rođendan, kad je promenio status/sliku,… Pa tako i važna informacija – npr. o dolasku Matee, malo posle Alekse – ostaje zatrpana u šumi nebitnih podataka.
Zato je vest o smrti stigla preko telefona. Fiksnog.
I sad… Da li je tuga zbog njegovog ranog odlaska pojačana grižom savesti što nisam održavao prijateljstvo ili jebenim sebičnim osećajem da Kosač dolazi i po moje vršnjake?
Moram da uložim primedbu na svoje ponašanje u izboru muzike za popodne. Zapustio sam neke važne pojave, kao što su, na primer, devojke iz kvarta Laurel Canyon. Pa hajde da ispravim bar deo nepravde. Danas slušamo najpoznatiju pesmu veličanstvene Carly Simon.
You’re so vain, I bet you think this song is about you.
Kraljica!
Kompanija Air New Zealand je juče lansirala novi spot koji će puštati u svojim avionima sledeća dva meseca. Ne treba previše pogađati, spot je uređen u stilu filma The Hobbit.
Jes’ reklama, ali prvoklasna. Prvoklasna.
Zadržavam se na sesiji od prethodnog dana. Istraživao sam malo kombinacije koje mi dozvoljava HDR spram onih koje mogu da izvučem iz osnovne ekspozicije. Ne vredi lupati glavu: kad god postoji bilo koja krajnost u dinamici svetla, HDR je nadmoćan.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (214): 31. oktobar 2012.”