Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Procentni račun za početnike, na primeru stanovništva Zemlje.
Ovo me je podsetilo na čestu i prečestu stilsku grešku novinara: “od 12345678 entiteta XYX, 33,2% je opredeljeno nekom drugom osobinom”. Zašto pominju 12345678 entiteta, nije mi jasno, jer 33,2% je jasan pokazatelj odnosa bez obzira na apsolutni broj entiteta.
Eh…
Dakako, trebalo je da to bude muzika za popodne, ali… Nije bitno.
Preporučujem slušalice.
Uh…
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za sitne noćne sate: Ljubav boli”
…iliti: Leb i Sol u timskom izdanju
Makedonska narodna muzika je, pre svega kroz rad grupe Leb i Sol, dospela do slušalaca mnogo ranije nego što se etno histerija raširila ovom našom malom planetom. Nažalost, praktično sva izvođenja ove grupe pratila je spoljašnja bleštavost i unutrašnja ispraznost. Kako se ovaj posao radi bez greške obznanićemo u narednim nastavcima serijala.
Danas predstavljamo pesmu Bolen mi leži Mile Pop Jordanov, makedonski tradicional netipično blage, nenametljive teme, pre svega u klasičnom narodnom izvođenju Nine Spirove:
Što neko napisa: ako vam ovo ne popravi raspoloženje, ništa neće… Elem, kamera je uhvatila akutno stanje dobrog snalaženja zarad višeg cilja.
Kapa dole za plan i izvedbu.
Džaaaaaazzzzz….
Došlo doba za jedanaesti Jazz & Blues festival u Kikindi (detalji ovde). Ove godine samo tri dana i nema velikih headlinera kao prošle godine, kad ih je bilo, oh-joj, na svu volju. Ali, ima razlike i za toliko da je moje naoružanje za pohod festivala jače nego lane, kad sam se mučio sa ISO 400. Ovog puta, pak, ISO 800 je bio start, a gurao sam čak do ISO 6400, kao recimo na ovoj slici:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (237): 22. novembar 2012.”
Smanji brzinu.
Ovog puta, u nadoknadi koja je nastala samo zato što sam odlučio da spavam ponekad (o, vot a dekadenci, indiid!), predstavljam rad od pre nekoliko dana koji sam tek maločas uspeo da obradim onako kako sam zamislio kada sam fotku napravio. Reč je o jednoj sesiji koju sam izveo na jednom lokalnom groblju, nakon što sam nekoliko meseci razmišljao kako da izvedem to.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (236): 21. novembar 2012. (ret)”
E, vala je baš košmar.
Mi, ljudi u tranziciji, žrtve pada socijalizma (to je ono što novinari nazivaju komunizmom, ne znajući da komunizma nema niti ga je ikad bilo), ponekad se suočavamo sa košmarima. Iako se čini da je lakše kada košmar pregurate budni, nije baš tako.
Slikovito ću vam pokazati na šta mislim.
Ovo mi dolazi na zicer po drugi put. Nema druge nego da podelim sa vama.
A nije da nije, prepoznao sam sebe iz nekih situacija.