Tačnije, nabanderila mi se kriva…
Dešava se i to, dragi moji: od silnog šarenila poslova koje sam prinuđen da radim da bih preživeo, premor uzima danak. Nekad sam bio otporniji na tako nešto, ali to je bilo nekad.
Elem:
Ono jeste: često jedna umetnost asocira na drugu, pa čovek zamišlja slike dok sluša muziku, ali to svakako nije ono što sam mislio kad sam u pet ujutru, posle duplog radnog vremena za sobom, sačinio i objavio prilog sa fotografijom broj 228 u drugom ciklusu “jedna na dan“.
Dupli zajeb je u tome što sam imao ideju da odložim slanje fotografije – ne gori kuća, može to i retroaktivno – ali sam mislio da ću odoleti. Eto, nisam.
Naslov je ispravljen, ali red je da ostane zapis o grešci u naslovu.
Naravoučenije: nemam više 33 godine. Namerno pominjem baš to, jer tad nije bilo neobično da radim neprekidno od jutra jednog dana do kraja sledećeg, po 40 sati. Rekord mi je 70 sati neprekidnog rada, a kolika sam budala ispao zbog toga, pričaću vam drugi put. Tek, evo me gde sad okajavam taj greh.
Od sada ću gledati da se ne hvatam bloga u vreme kad mi glava već pada od umora.
P.S. Bilo je reakcija, nije da nije. Valex i poZZdravljač su reagovali u razmaku od 20 minuta. Hvala, momci, ali ne vredi: ja sam beznadežan slučaj. Vi ste preveliki prijatelji da bi ste to primetili.
За коју годину ћеш сам да тражиш где да потпишеш за чланство у удружењу излечених шљакохоличара.
Izlečenih? IZLEČENIH? Eventualno lečenih, a IZlečenih, teško da to može da bude.
Uostalom… Taman sam mislio da sam se izvukao iz čuda, kad su me povukli nazad u glib. Nikad se neću izvući, to je jasno.
Uostalom, jedino što pristajem da potpišem je izjava da odbijam da potpišem bilo šta. 🙄
Па није штос у томе да се баш скроз извучеш, то је мало незгодно, неизводљиво и углавном досадно. Трик је у томе да се измигољиш кад год ти се не ради :).